Dnevnik300504

Direktori svih 269 državnih bolnica i domova zdravlja pacijentma po sopstvenom nahođenju naplaćuju dopunske usluge, a novac nigde ne prikazuju, otkriva dr DRAŠKO KARAĐINOVIĆ, sekretar Društva privatnih lekara i doktora stomatologije, i tvrdi:

Zbog problema sa srcem, nedavno sam se javio lekaru opšte prakse, a zatim i kardiologu u domu zdravlja. Pošto sam celog radnog veka uredno plaćao zdravstveno osiguranje, nado sam se da će pregledi biti na teret osiguranja. Neprijatno sam se iznenadio kada su mi rekli da moram da platim ultrazvuk srca i krvnih sudova vrata.Ovim rečima nedavno se redakciji obratio Branko Đurić, profesor iz Beograda, i dodao:

-Kada sam pitao koji to propis kaže da sam dužan da u kešu platim uslugu u domu zdravlja, objasnili su mi da je reč o komercijalizaciji, vanstandardnoj usluzi, koju ne pokriva osiguranje, i da tako piše u Zakonu o zdravstvenom osiguranju. Kakav je to zakon koji me lišava prava na lečenje? Kuda uopšte odlaze pare od tih pregleda koji se naplaćuju?

Slučaj gospodina Đurića nije usamljen, jer se vanstandardne usluge naplaćuju u svih 269 državnih zdravstvenih ustanova u Srbiji. Naime, bolnicama i domovima zdravlja omogućeno je da sami sastave listu usluga koje će dodatno naplaćivati, kao i da po sopstvenom nahođenju odrede cenu.

Legalizovana korupcija

Po istraživanju marketinških agencija, srpsko zdravstvo nalazi se na vrhu najkorumpiranijih javnih službi. Istraživači tvrde da je jedan od najtežih oblika korupcije, tzv. velike korupcije-upravo naplaćivanje u kešu vanstandardnih usluga. Draško Karađinović, sekretar Društva privanih lekara i stomatologa Srbije, objašnjava da je u ovom slučaju reč o ilegalnim prihodima i korupciji koju je zakon legalizovao:

- Po Zakonu o zdravstvenom osiguranju, koji je zaživeo prošle godine državnim zdravstvenim ustanovama omogućeno je da privređuju tako što će naplaćivati vanstandarden usluge. Tako je legalalizovana sistemska korupcija dobila zakonski okvir. Član 61. Zakona uvodi kategoriju vanstandarnih usluga, a član 57 usluge na licni zahtev i liste cekanja. Ove usluge idu na teret pacijenta iz sopstvenih sredstava "po cenama koje utvrdjuje davaoc usluga", odnosno upravni odbor i direktor bolnice ili doma zdravlja.

Reč je, objašnjava Karađinović, o ogromnim sumama gotovog novca koji se svakodnevno uzima od pacijenata. Pošto Zakon nije striktno naveo koje usluge ne smeju da se naplaćuju, direktori bolnica imaju odrešene ruke da komercijalnom uslugom proglase i vađenje krvi, kaže naš sagovornik, i objašnjava kako funkcionišu ovi crni fondovi:

- Direktor ustanove odluči da počne da naplaćuje neke usluge na osnovu navedenih članova zakona. One se naplacuju u kešu, a ne izdaju se fiskalni, već samo blok-računi o naplaćivanju, koji nemaju knjigovodstveni značaj i trag. Gradjani veruju da je sve legalno jer se desava u državnim ustanovama a osim toga-dobijaju i racun. Prikupljena sredstva u kešu ne uplacuju se na budžetski račun ustanove ( koji kontolišu inspektori RZZO), već na poseban racun koji se ne kontroliše. Pošto sredstva nisu uplaćena na budžetski račun i pošto nema fiskalnog računa, ona knjigovodstveno - ne postoje.

Zloupotrebe u državnom zdravstvu ne bi bile moguće da im je Ministarstvo finansija, Poreska uprava je dužna da svaku državnu ustanovu koja ostvaruje prihod preko "vanstandarnih usluga" tretira kao i svakog drugog poreskog obveznika ali to ne radi. Reč je o teškim zloupotrebama službenog položaja i krivičnoj odgovornosti – naglašava dr Karađinović.

Redakcija NT obratila se Ministarstvu zdravlja, Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje i Poreskoj upravi s pitanjem ko kontroliše komercijalno poslovanje državnih bolnica i domova zdravlja i zbog čega se ove usluge ne fiskalizuju. Iz Poreske uprave nismo dobili odgovor, dok su nam u Ministarstvu zdravlja i RZZO rekli da za ovaj slučaj nisu nadležni.

Dr Karađinović kaže da je lakše upirati prstom na doktora ili sestru koji su uzeli 100 evra i pričati o odlučnoj borbi protiv korupcije nego se baviti postojećom sistemskom korupcijom na visokom nivou, i nastavlja:

- Direktor ustanove, koga inače postavlja ministar zdravlja, diskreciono koristi ta sredstva za "posebne ili hitne nabavke, vanredne troskove". Sve to se dešava u direktnim pogodbama ili razbijanjem tendera na vise manjih, mimo procedure javnih nabavki pošto novac nije knjigovodstveno zaveden pa ne mora da ga prati odgovarajuća dokumentacija. Njega direktor ispumpava iz ustanove u "prijateljske" firme da bi ga zatim podelili po principu "pola pije, pola Šarcu daje". Time se prekida legalni platni promet i omogućava da se ilegalni novac potpuno sakrije od finansijske inspekcije.

Po rečima Karađinovića ne može precizno da se kaže o kojim je sumama reč, pošto u srpskom zdravstvu, jedinom u Evropi, u 2007. i dalje ne postoji integralni informacioni sistem, koji bi omogucio praćenje ovih plaćanja. Međutim zna se da oko 20.000 pacijenata u našoj zemlji svakog dana plaća vanstandardne usuge. Njihova cena može od 300-500 dinara (za prostu laboratorijsku analizu) do 19.000 za magnetnu rezonancu ili još i više za neku drugu složenu intervenciju:

-Ako se građanima, u proseku, za uslugu uzme 3.000 dinara, lako je izračunati da je reč o dnevnoj sumi od 60 miliona dinara. Na godisnjem nivou je to oko 18. milijardi dinara ili preko 220 miliona evra!

Reč je o ogromnoj neprekidnoj pljački gradjana Srbije, koja po direktnim troškovima daleko prevazilazi stečajnu, saobraćajnu ili carinsku mafiju. A o indirektnim troškovima zbog zdravstvenih posledica da i ne pričamo.

Rešenje ovog problema je prosto - uvođenje informacionog sistema koji bi, izmedju ostalog, centralizovano pratio gotovinu koju uplaćuju pacijenti, ili uvođenje fiskalnih kasa u zdravstvene ustanove, kaže naš sagovornik, i zaključuje:

- Srbija nije spremna za prvo rešenje po više osnova: uspostavljanje kvalitetnog informacionog sistema nije ni u najavi (iako se na tome, kao, godinama radi), nema definisanog osnovnog paketa usluga, nema standadnih, ujednačenih cenovnika za vanstandarne usluge. I što je najvažnije: nema volje zdravstvenog rukovodstva da se crni fondovi ukinu. O drugom rešenju – uvođenju fiskalnih kasa, koje odmah može da se primeni kao privremena mera, ne govori niko od bivših ili budućih ministara zdravlja ili finansija. Posebno ne oni koji se hvale efikasnim poreskim sistemom i zaoštravanjem fiskalne discipline prema privatnom sektoru, gde i za najmanji prekršaj prodavca u kiosku slede drakonske kazne.