Trenutak istine za svaku vladu, a posebno manjinsku, jeste skupštinska debata oko usvajanja budžeta pa će razmatranje predloga za 2005. biti povod sučelavanja ministra finansija i ekonomista iz opozicije oko stope inflacije ili visine deficita.

Međutim, osim krupnih makroekonomskih tema i velika korekcija u finansijskom planu Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje posle oktobarskog rebalansa ovogodišnjeg "razvojnog" budžeta zaslužuju pažnju javnosti zbog posledica na zdravstvo Srbije.

Zdravstveni fond se puni preko obaveznog doprinosa koji uplaćuju zaposleni i poslodavac, privatnici, poljoprivrednici, transferima iz drugih socijalnih fondova i republičkog budžeta, participacije i ove godine prihodi će iznositi preko 81 milijardu dinara.

Na ovaj iznos još treba dodati strane donacije, kredite i sredstva lokalnih samouprava kao i direktno učešće građana prilikom rendgen snimanja ili laboratorijske pretrage, u vidu "komercijalizacije" usluga u domu zdravlja ili bolnici.  Ako tome još saberemo i troškove lečenja koje građani imaju kada odu kod privatnog lekara, zubara ili kupe lek u privatnoj apoteci što im nije refundirano, onda po proceni UNICEF-a, suma direktnih plaćanja doseže 400-500 miliona evra.

Znači, troškovi za zdravstvo u Srbiji iznose oko ogromnih 1,7 milijardi evra, daleko iznad pet odsto BDP zacrtanih u dogovoru sa međunarodnim finansijskim institucijama.

Labava ekonomska politika i prevelika javna potrošnja su bili razlog nedavnog rebalansa i smanjena budžetskog deficita u okvire koje je MMF definisao. Na prvi pogled, rebalans nije imao većeg uticaja na bilans RZZO osim što je istakao negativni trend povećanja rashoda za pet odsto i prenošenja neizmirenih obaveza od 4,2 milijarde u sledeću godinu.

Međutim, crvena lampica upozorenja je zasvetlucala kod ogromne preraspodele u okviru dopunjenog finansijskog plana i to samo šest meseci posle martovskog usvajanja budžeta u skupštini Srbije. Određene stavke, koje se pre svega odnose na primarnu zdravstvenu zaštitu su bukvalno sasečene a druge, koje se odnose na bolničko lečenje su enormno povećane.

Tako je u dopunskom planu za domove zdravlja, ustanove koje pružaju stanovništvu ambulatne i preventivne usluga i predstavljaju prvi nivo zdravstvenog kontakta, došlo do smanjenja rashoda sa 28,8 milijardi na 19,1 milijardi. U bolničkom sektoru je došlo do povećanja rashoda sa 21,9 na 32,6 milijarde.

Ono što odmah frapira svakog posmatrača je neverovatan promašaj ministarstva zdravlja prilikom planiranja tekućeg budžeta jer samo nekoliko meseci kasnije dolazi do potpuno drugačije preraspodele desetina milijardi dinara rashoda.

Postavlja se pitanje kakav se to tektonski poremećaj desio u srpskom zdravstvu, tom velikom sistemu koji zapošljava 130 000 ljudi, da bi se vršilo tako radikalno restrukturiranje?

Tim pre što u Obrazloženju finansijskog plana iz marta čak eksplicitno piše da "rast rashoda od 20,61% u odnosu na 2003. treba da obezbedi efikasniju preventivu u primarnoj zdravstvenoj zaštiti". I što je još čudnije, o masivnoj preraspodeli između ambulatnog i bolničkog sektora nije bilo reči ni na čestim konferencijama za štampu koje organizuje ministar.

Pošto se i u nacrtu finansijskog plana RZZO za 2005. ponavlja ista struktura rashoda mora se konstatovati da ministarstvo promenom budžetskih preferencijala zapravo menja bazičnu orijentaciju ove velike javne službe i od preventivnog prelazi na kurativni model zdravstvene zaštite. 

Treba podsetiti da primarna zaštita predstavlja noseći stub u sistemu zdravstva i da svi projekti i programi rađeni u saradnji sa međunarodnim institucijama favorizuju taj segment službe jer ekonomska nauka lako dokazuje da su društveni troškovi prevencije niži od direktnih i indirektnih troškova lečenja.

Kako su analize delovanja primarne zdravstvene zaštite ukazale na zaostajanje efikasnosti u ispunjenju svojih osnovnih funkcija to je akcenat u urađenim projektima stavljen na osmišljavanju novih mehanizama finansiranja i plaćanja lekara radi povećanja produktivnosti i kvaliteta usluga. Uostalom te promene su već urađene kod naših suseda u skladu sa vlasničkim i organizacionim modelu koji dominira u zemljama EU.

I umesto da se reforma zdravstvenog sistema zasniva na unapređivanju primarne zdravstvene zaštiite kao temelju savremenog zdravstva, drastičnom promenom u budžetu dobija se potpuno drugi model zdravstva, bez najave, javne rasprave, objašnjenja ili argumenta.

Veliki zaokreti zdravstvene politike zahtevaju od ministra zdravlja Tomice Milosavljevića odgovor na brojna pitanja u predstojećoj skupštinskoj debati oko usvajanja budžeta. Jedno će sigurno biti u vezi reforme zdravstva o kojoj ministar priča već dve godine a da ni zdravstveni radnici ni građani još nisu spoznali ciljeve, etape i kalendar nečega što poprima mitske obrise NLO.

Drugo pitanje će se odnositi na motive drastičnog smanjenja rashoda u domovima zdravlja koji ionako već vegetiraju na granici finansijske izdržljivosti. I neće li ovakva preraspodela dodatno pogoršati već obrnuto postavljenu piramidu zdravstvenih kapaciteta sa velikim brojem slabo iskorišćenih kreveta u bolnicama?

Ne treba zaboraviti da je veliki problem srpskog zdravstva preglomazan bolnički sektor koji tek sa ovim dodatnim milijardama nema nikakvog razloga da se racionalizuje i redimenzionira kako u svojim elaboratima traže stručnjaci i Svetske banke i EU. 

Dvogodišnje konceptualno lutanje se sada vraća poput bumeranga u vidu šok terapije za segment zdravsta u kome radi 65% zaposlenih službenika. Kada se analiziraju ulaganja u državno zdravstvo vidi se da je investirano na milione evra ali je to bilo bez strateškog pristupa, bez promene organizacije i odnosa pa je zapravo samo poslužilo za preživljavanje od danas do sutra.

Ovakvim naglim promenama kursa ministarstvo zdravlja je izvor šokova i stalnih iznenađenja koje i mnogo bogatije zdravstvo ne bi moglo izdržati.

Ako je ovo početak reforme onda ona pokazuje najružnije lice i građanima i zdravstvenim radnicima. Pred kakvim socijalnim i stručnim iskušenjima će se naći desetine hiljada zaposlenih posle ovako masivne redukcije budžeta odgovoriće nam bliska budućnost. O regulativi promene statusa zaposlenih, o modelima finansijske podrške zdravstvenim radnicima, o tranzicionim fondovima ili planu profesionalne konverzije do sada nije bilo ni reči iz ministarstva zdravlja.

Za građane ovo je najava još većeg direktnog plaćanja za usluge u domu zdravlja, novog opterećenja porodičnih budžeta i dodatnog podrivanja principa solidarnosti i dostupnosti lečenja.

Draško Karađinović

Portparol Društvo privatnih

lekara i stomatologa Srbije