Prošlu godinu su obeležile mnoge teškoće i sukobi pa je početak 2005. godine prilika da se bolje sagledaju tranzicione prepreke koje čekaju Srbiju. Makroekonomski okvir je već oblikovan u međunarodnim finansijskim institucijama pa odgovarajući instrumenti fiskalne i monetarne politike usmeravaju našu privredu i finansije. Uglavnom, većina zadatih lekcija je, posle lutanja iz prve polovine prošle godine, naučena a populistička obećanja zaboravljena. Brza privatizacija, monetarna stabilnost, smanjenje javne potrošnje i spoljonotrgovinskog deficita, povećanje produktivnosti i izvoza su magistralni pravci ekonomske politike.

Srbija je konačno postala kapitalistička država, istina sa brojnim epizodama koji više liče na Englesku iz vremena Čarlsa Dikensa nego na moderno postindustrisko društvo ali to je cena višedecenijske političke megalomanje i egalitarističke ideologije.

U siromašnoj zemlji kakva je naša, pitanje svih pitanja je tačan izbor ekonomskih prioriteta koji će ubrzati tranzicione procese. Od nabrojanih ekonomskih pravaca  reforme jedan je posebno osetljiv što čini da su ga sve, pa i ova vlada, gurale u stranu i ostavljale za neka buduća vremena, i neku buduću vladu. Radi se, naravno o smanjenju javne potrošnje. Javna potrošnja učestvuje sa preko 45% u BDP i toliko opterećuje privredu doprinosima i porezima, da su stope investicija u proizvodnju i infrastukturu ispod onih u regionu. Posledice niskih investicija su očigledne: nedovoljno otvaranje novih radnih mesta, zastarela tehnologija, nekvalitetni i nekonkurentni proizvodi i neadekvatna i domaća i izvozna ponuda. Loša infrastuktura, saobraćajnice ili telekomunikacije, takođe odbija strani kapital i krug privredne i socijalne stagnacije se tako zatvara.

Opisani mehanizmi su opšte poznati pa je tim veće čuđenje što se ovoliko kasni u smanjenju prevelike javne potrošnje kao prioritetnog zadatka. Deluje nestvarno, ali javni sektor nije zagazio u restrukturiranje iako je svedok ogromnih, bolnih promena i temeljne vlasničke transformacije srpske privrede u protekle tri godine. I kako to često biva sa nama, na oklevanje domaćih političara da racionalizuju javni sektor, inostrani tutori su odgovorili zahtevom za radikalnim kresanjem budžetskog deficita. To je u ovogodišnjem budžetu i učinjeno, i uštede se moraju potražiti u suštinskim reformama, ne samo državne administracije, već i drugih mnogo krupnijih oblika javne potrošnje, uključujući školstvo, zdravstvo, vojsku itd. I što je važno, uštede prostim ukidanjem kapaciteta neće biti dovoljne ako nisu paralelno praćene merama savremenog menadžmenta kojim se povećava efikasnost javnog sektora. Jer samo efikasni javni sektor sa orijentacijom na kvalitetno i jeftino pružanje usluga stanovništvu i stimulativnim regulatornim okruženjem za preduzetništvo može Srbiju pretvoriti u konkurentnog balkanskog "malog tigra".

Posle kresanja budžeta i užurbanog planiranja tržišne konverzije velikih državnih preduzeća, drugi veliki zalogaj za ovu Vladu će biti reforma glomaznih javnih službi.

Na izazovima i preprekama u reformisanju i racionalizaciji zdravstva i školstva, sistema koji zapošljavaju stotine hiljada ljudi i bez kojih je nazamislivo funkcionisanje moderne države, mogu se zapaziti tipični obrasci reagovanja pred zahtevom za promene. Osim rizika od socijalnih i sindikalnih reakcija, postoje i druge diskretnije, ali ne manje važne kočnice.

U rukovodećim hijerarhijama ovih službi o potrebi reforme se mnogo priča i tu postoji glasan konsenzus. Samo je pitanje o kakvoj se reformi radi? Da li o onoj koja će dovesti do povećanja efikasnosti ili još jednoj od onih simulacija reformi koje drveni jezik birokrata hvali po konferencijama za štampu.

Koliko je pojam reforme rastegljiv, zapaža se dobro na slučaju sistemskih zakona iz oblasti visokog školstva i zdravstva koji su ovih dana u fazi rasprave. U oba slučaja, učešće privatnog sektora je potpuno zanemarljivo jer ih niko iz resornih ministarstva nije pozvao prilikom izrade nacrta zakona. A privatni sektor je u ovim oblastima vrlo prisutan, u punoj ekspanziji i pruža svoje usluge milionima građana. Već i ovo ponašanje govori o shvatanju državnih službenika koji kao da su spremi da reformišu sve, osim naravno, sebe samih. Drugim rečima, nombrilizam srpskog birokrate, utemeljen u orijentalnoj navici uživanja u javnom resursu, uporno odoleva promenama društvenog poretka. Privatni sektor, po ovoj mentalnoj matrici, se toleriše kao sporedni faktor koji ima obavezu da puni budžet ali ne i pravo da definiše zakonske okvire javne potrošnje.

U državi koja svoju budućnost bazira na modelu tržišne ekonomije i slobodnog preduzetništva arhaičnost te matrice je očita. Jer pažljivo odmeravanje svakog dinara javne potrošnje i polaganje računa o utrošenim parama i ostvarenim efektima nije samo ekonomsko pitanje već suštinska pretpostavka demokratizacije društva i zaštite javnog interesa. Takođe, poznato je da privatni sektor uspešno demistifikuje kvaziekspertske projekte i skupe komplikacije kojima administracija opravdava svoju hipertrofiju.

Ovakvih primera ima mnogo pa moraju biti povod za ozbiljno promišljanje koliki su kapaciteti javnih službi da same sebe reformišu. Da li direktor doma zdravlja, ustanove koja se finansira iz budžeta, ali i direktnim plaćanjem lečenja od strane pacijenata kroz participaciju i "komercijalizaciju" intimno želi da izgubi mogućnost da odlučuje o javnim nabavkama ili investicionim radovima? A to će se desiti, ako se sprovede prava reforma privatizacijom ovog segmenta zdravstva kao u svim susednim zemljama koje su prihvatile organizacioni model EU. Nije li paradoksalno očekivanje da državni službenik koncipira i sprovede reformu koja ugrožava njegove pozicije? I do koje granice funkcioner sprovodi reformu i brani javni interes a od kog trenutka čuva privilegije i monopol?

Ova, na izgled apstraktna pitanja, imaju u stvari vrlo konkretnu cenu koji svi, direktno i indirektno skupo plaćamo.

Ambivalentno ponašanje funkcionera u javnim službama se delimično može objasniti specifičnostima postkomunističke tranzicija. Poznato je da većina visokih funkcionera, uključujući i brojne ministre, ima radno iskustvo pretežno ili čak isključivo vezano za javne sisteme i ustanove sa budžeta. Pa iako je Srbija postala kapitalistička država, ona je u kapitalizam ušla iz socijalizma i za mnoge je teško da se odupru iskustvenoj inerciji i prihvate liberalno-demokratski sistem vrednosti. A ovaj sitem vrednosti, između ostalog zahteva stalno proveravanje menadžerskih i stručnih rezultata, prihvatanje konkurencije i oslanjanje na sopstvene snage, bez kronizma i stranačkih urgencija.

Žalosna činjenica da se nalazimo na začelju liste za ulazak u Evropsku uniju pokazuje da političko-upravljačka klasa nije položila ispit podizanja kvaliteta upravljanja javnim resursima i rasterećenja privrede. Prioriteti su jasni i zahtevaju hitno uspostavljanje mehanizama koji će prekinuti destruktivnu spiralu samozavaravanja i bežanja od odgovornosti. U tom velikom poslu, reč onih koji su sebe već reformisali, a u Srbiji je to privatni sektor, mora biti odlučujuća.

Draško Karađinović

Portparol

Društvo privatnih lekara i stomatologa Srbije