Monopol
kao uzrok korupcije u zdravstvu
Nedavna
javna rasprava u Skupštini Vojvodine oko Nacrta zakona o zdravstvenom
osiguranju je ponovo potvrdila nesposobnost Ministarstva zdravlja da nađe
kvalitetan odgovor na izazove modernog zdravstva. Sa žaljenjem je primećeno
da ministar zdravlja Tomica Milosavljević nije prisustvovao raspravi u
Novom Sadu, što je među prisutnim vojvođanskim lekarima pojačalo
utisak da ne postoji volja za kvalitetnim stručnim dijalogom.
Pre
analize treba se podsetiti na
tri osnovne karakteristike reforme zdravstvenih sistema u svim zemljma u
tranziciji, od Baltika do Balkana (sa izuzetkom Srbije). Prva karakteristika
je demonopolizacija državnog zdravstva kroz postupak privatizacije velikih
delova sistema. To je rezultiralo činjenicom da 80%- 95% kapaciteta
primarne zdravstvene zaštite (Dom zdravlja) u tranzicionim zemljama počiva
na privatnom sektoru sa tendencijom daljne vlasničke transformacije.
Druga je decentralizacija i diverzifikacija izvora finansiranja formiranjem
javno-privatnog miksa zdravstvenih fondova i privatnih osiguravajućih
društava. Uvođenje pluralizma na nivou davaoca usluga i finansiranja
su temelj treće bitne karakteristike reforme a to je slobodan izbor
lekara od strane građana. Sa slobodnim izborom lekara, u državnom ili
privatnom sektoru i novcem iz osiguranja koji ga prati, građanin konačno
dobija mogućnost da ostvari svoja zdravstvena prava po standardima
modernih država.
Da
li nešto od ovih opštih trendova predviđeno u predlozima zakona iz
zdravstva? Nažalost, ne samo da predlozi ne sadrže ništa od potrebnog, već
predstavljaju očigledan korak u nazad u odnosu na rešenja u zemaljama
oko nas.
U zakonu
se zapaža više sistemskih nejasnoća i kontradikcija a prisutna su i
brojna rešenja sa visokim koruptivnim potencijalom. Osnovni principi
demonopolizacije modernog zdravstva "pacijent slobodno bira
lekara" i "novac prati pacijenta" u zakonu nisu predviđeni.
Monopol davaoca usluga iz državnog sektora se jača suprotno svim
intencijama i reformama u uspešnijim tranzicionim zemaljama. Takođe,
zakon se bazira na monopolu jednog državnog obaveznog zdravstvenog fonda
iako brojne postkomunističke zemlje troše manji udeo bruto domaćeg
proizvoda za zdravstvo od Srbije a finansiraju zdravstveni sistem iz više
javnih i privatnih zdravstvenih osiguranja.
Pacijent
i dalje ne može da slobodno bira lekara u privatnom ili javnom sektoru sto
je suprotno standardima EU. Ovo bitno smanjuje produktivnost, efikasnost i
kvalitet zdravstvene zaštite ali zato daje snažan podsticaj korupciji. Iz
ekonomije je poznato da je zakonska regulativa koja štiti monopole
generator sistemske korupcije.
Nejasna je
definicija "osnovnog paketa usluga" koju Vlada i ministarstvo
zdravlja imaju pravo uvek da promene u obimu i sadržaju tako da građanin
nikada ne zna šta dobija za doprinos obaveznog zdravstvenog osiguranja. To
je suprotno elementarnim pravima koja proističu iz obligacionog odnosa
između osiguranika i osiguranja. Osim što podriva ekonomsku održivostt
sistema ova neodređenost smanjuje i fiskalnu disciplnu građana
prema izvršavanju obaveze uplaćivanja doprinosa za zdravstveno
osiguranje.
Već o ovi pravni i privredni paradoksi pokazuju da je predloženi
koncept osiguranja daleko ispod normi savremenog zdravstvenog sistema i da
predstavlja eksperiment s čisto propagandnim ciljem.
Dr
Jovan Rakić
Društvo privatnih lekara i stomatologa Srbije