Pred raspravu o Nacrtu zakona o zdravstvenom osiguranju, početkom juna Vlada Srbije je uredbom omogućila da privatni lekari, istina samo opšte prakse, ginekolozi, specijalisti opšte medicine i pedijatri, usluge pružene pacijentu naplaćuju od Fonda za zdravstvo Srbije. Ipak, u praksi stvari ne funkcionišu, jer, objašnjava Draško Karađinović, portparol Društva privatnih lekara i stomatologa Srbije, lekari još nemaju identifikacone pečate neophodne da Fond prepozna i plati uslugu pa stoga niti jedna privatna ordinacija iz Novog Sada nije potpisila predviđeni ugovor sa republičkim fondom. Uredba zalazi u materiju Zakona o zdravstvenom osiguranju i portparol DPLSS ukazuje da je najspornija upravo ideja ugovora lekara i Fonda. « Pravo zdravstvenog osiguranja je obligacioni odnos pacijenta i Fonda, raspolagaoca sredstava koje osiguranik, zakonskom obavezom, izdvaja za zdravstvenu zaštitu; stvaranje ugovornog odnosa između Fonda i lekara je monopolizacija položaja fonda i davanje prevelikih ovlašćenja zdravstvenoj birokratiji, dok je ugovorni odnos lekara i pacijenta koruptivan.»- smatra naš sagovornik.

Karađinović naglašava da republički fond godišnje plati oko 1,35 milijardi evra, na šta, prema proceni Svetske banke, treba dodati još oko 30 odsto što pacijenti plaćaju direktno iz džepa- bilo privatnom sektoru za uslugu, bilo javnom sektoru kao korupciju- te prizilazi da se oko 10 odsto BNP proizvoda utroši na zdravstvo, u šta nisu uračunati indirektni troškovi bolovanja, odsustva sa posla, kupovanje pomoćnih farmaceutskih preparata... Tranzicijske zemlje izdvajaju do 5 odsto od BNP, i Karađinović uočava da, ekonomski neodrživ, procenat izdvajanja za zdravstvo potvrđuje snažno prisustvo monopola u zdravstvu, u šta se uklapa i Nacrt zakona o zdravstvenom osiguranja. Dok su prethodna dva « lekarska» zakona, o zdravstvenoj zaštiti i lekarskim komorama, forsirajući javni sektor, podsticala monopol pružaoca usluga, aktuelni nacrt monopoliše poziciju finansijera zdravstvene zaštite- jedinog državnog obaveznog zdravstvenog fonda.

Društvo lekara Vojvodine, takođe, primećuju da se u Nacrtu ne poštuju dva osnovna principa decentralizacije u zdravstvu: pravo pacijenta da bira lekara i stav da « novac prati pacijenta». Zakonodavac je predvideo, u članu 40, listu oboljenja, pomagala, povreda na radu.., koje Fond u potpunosti plaća po osnovu obaveznog osiguranja, dok je za ostale usluge odredio procenat, ponaosob za svaku uslugu, kojom participira, dok glavninu plaća bolesnik iz ličnih sredstava. Predviđa se mogućnost da se dodatnim odnosom pacijenata i fonda, bilo javnog, bilo nastajućih privatnih, svojom voljom, obezbedi građanin i za eventualne nedaće van propisane liste. Pitanje je, čak, da li će zakonsko pravo biti i ostvareno, jer u članu 44 se kaže da « će se realizacija ostvarivati u zavisnosti od stanja u Fondu, u skladu sa odlukom ministra.» DLV smatra da se ovim daju prevelika ovlašćenja zdravstvenoj birokratiji i preširoko diskretno pravo ministru, odnosno pokrajinskom sekretaru.

Zamka

Nacrt je učinio distinkciju za usluge van osnovog paketa; u slučaju da se obezbeđeju sa državnim fondom reč je o dopunskom, ukoliko se pak obligacioni odnos realizuje sa privatnom aktuarskom kućom reč je o dobrovoljnom osiguranju. Sporno je sa javnim fondom sklapati dve vrste osiguranja, obavezno i dopunsko; slična praksa, koncetracija rizika osiguranja bez diversifikacije sredstava, dovelo je osiromašenja državnog fonda i u Hravstkoj i u Sloveniji. Obe zemlje iznalaze nova rešenja.

Predviđeni sistem osiguranja nije simuliran niti na jednom modelu u nas. Testiranje je dobrodošlo upravo zbog loše kalkulacije oko troškova; marta prošle godine ministarstvo je predviđalo osam milijardi dinara za troškove po osnovu korišćenja « lekova sa recepta». dok je u novembru korigovalo procenu na 12 milijardi.    

Karađinović uočava da je neophodno učiniti konkurenciju već na nivou državnih fondova, time što bi pojedine struke imale svoj javni fond, recimo- što je slučaj u Nemačkoj- Fond za zaposlene u javnom sektoru, dok će se konkurencija dobrovoljnih osiguranja postići nuđenjem različitih paketa osiguranja van « liste osnovnog». DLV, pak, sugeriše i postojanje regionalnih javnih fondova, dok se i privatnici i « državni» doktori slažu da smo u nasleđe dobili preglomaznu i predimenzioniranu zdravstvenu službu, loše distribuirane domove zdravlja i bolnice, nepovoljnu strukturu zaposlenih( previše specijalista), te je sistem više kurativan a manje preventivan, umesto da je obrnuto. Upravo je to razlog za što se izdvaja dvostruko više nego u Slovačkoj, uspešnoj tranzicijskoj državi; Karađinović naglašava da se proizvodi atmosfera straha od stranih osiguravajućih kuća, od reformi u zdravstvu, upravo da bi se zadržao preglomazan aparat i podseća da smo jedina zemlja koja za pet godina trnazicije nije promenila ni delić zdrvatstvenog sistema koncipiranog u ambijentu i sistemu vrednosti iz kolektivističkih vremena. U proizvodnji nepoverenja vešto se manipuliše činjenicom da smo demografski matoro društvo, u Vojvodini je još, kako je pokazala analiza nemačke razvojne agencije DPZ, izrazito loše zdravstveno stanje radno sposobnog stanovništva. Karađinović uočava da pozivanje na « strahovito osiromašenje» služi da se zamaskira status kvo, dakle zdravstvo iz jednpartijskog sistema neadaptirano promenama u legislativi, ekonomiji...

Dosadašnja praksa je pokazala, saglasni su prigovori iz Vojvodine, nema ekonomski održivog sistema zdravstvenog osiguranja bez uključivanja finansija iz privatnih izvora, udeo dostiže  30 odsto od svih sredstava, ali Karađinović ukazuje na neophodnost celovitog zakona o osiguranju, jer aktuelna osiguranja lica su zapravo jednokratna osiguranja tipa « uplate stalne premije da bi se za slućaj operacije od kancera unapred obezbedilo plaćanje.»

Posebno je sporan ćlan 199 kojim se potrvđuje ono što je razrađeno u neprihvaćenim nacrtima zakoma o lekarskim komorama i zdravstvenoj zaštiti- pravo da se istovremeno radi i u javnom i u privatnom sektoru, uprkos stavu Transparency international, Saveta Evrope, OEBS-a, Saveta za borbu protiv korupcije da je reč i tipičnom sukobu interesa. Karađinović tvrdi da mogućnost « dvojnog statusa» upravo uzroči neefikasnost, slab kvalitet javnog sektora, jer « su svi neproduktivni pre podne da bi bili produktivni po podne, u privatnoj ordinaciji.»

Živan Lazić