Vest da su poslanici u Odboru za zdravstvo Skupštine Srbije prošle nedelje vratili na ''doradu'' tri od četiri sistemska zakona predloženih od Ministra zdravlja dr Tomice Milosavljevića predstavlja veliko ohrabrenje za sve građane naše zemlje jer pokazuje da politički činioci pristupaju reformi zdravstva sa velikom odgovornišću. Ova odluka poslanika je već protumačena u stručnoj javnosti kao jasan signal nepristajanja na eksperimentisanje sa zdravstvom ali i kao obavezujuća smernica ka harmonizaciji zakonskih rešenja sa odgovarajućom legislativom EU. 
Podsetimo, u paketu predloga i nacrta su se nalazila četiri sistemska zakona koja su, po rečima predlagača trebalo da pomere ka boljem i drugačijem teško oboleli organizam našeg zdravstva. Da će tri površno urađena predloga zakona dobiti negativnu ocenu se moglo već naslutiti i na javnim raspravama koje su bile organizovane ''pod hitno'' u Novom Sadu, Kragujevcu, Beogradu... Na raspravama je bilo očigledno da se lekari, stomatolozi i farmaceuti ne mire sa ovim nebuloznim rešenjima zamišljenim sa pretenzijom da regulišu zdravlje nacije.
To se u Skupštini i desilo, pa je od celog ''paketa'' jedino predlog zakona o lekovima, pisan uz pomoć stručnjaka Evropske Agencije za obnovu, dobio pozitivnu ocenu od poslanika republičkog parlamenta jer zadovoljava kriterijume i struke i kompatibilnosti sa evropskom regulativom.
Odbijanje predloga zakona o lekarskim komorama je bilo lako predvidljivo jer su eksperti našli za zgodno da prepišu JUL-ovski zakon iz 1996. god. koji na apsurdan način meša lekare-državne službenike i lekare-privatnike u jednu komoru koja ima obavezujuće pravne i privredne nadležnosti i ovlašćenja. Već postojeća državno-privatnička farmaceutska komora se pokazala kao skupi promašaj što dokazuju desetine miliona evra gubitka zbog neravnopravnosti na tržištu između državnog i privatnog sektora. Da u zemljama EU ovakva komora ne postoji ne treba posebno naglašavati. Višemesečna upozoravanja preko medija, pa i na stranicama ''Dnevnika'', o štetnosti ovog koncepta su ostajala bez odjeka i odgovora u Ministarstvu zdravlja pa je fijasko u skupštini logičan kraj ovog lutanja.
Slabog kvaliteta je i nacrt Zakona o zdravstvenoj zaštiti, bazični sistemski zakon, na koji se može staviti više primedbi nego što ima članova. Osim pravne neodređenosti i brojnih kontradiktornosti, zapanjuje neshvatanje pojma vlasničke transformacije primarne zdravstvene zaštite kao finaliteta ove faze reforme. Takođe, način funkcionisanja izabranog lekara, s ponosom najavljene glavne novine je ostala nedokučiva misterija. Poseban pravnički biser je član nacrta (čl. 35) koji je trebao da omogući zdravstvenom radniku da pre podne bude državni službenik a posle podne privatni preduzetnik. Legalizacija sedenja na dve stolice je, po rečima Ministra, način da se suzbije požar korupcije ali svakom građaninu pri normalnoj svesti ovo više liči na gašenje vatre s kofom benzina. Ova pravna skalamerija, pisana za neko buduće društvo utopije omogućiće, na primer, da i sudije ili tužioci (državni službenici) u poslepodnevnim satima budu advokati (preduzetnici-poslodavci) u kancelarijama državnih sudova!
I takozvana licenca (čl. 107) koja diskriminiše univerzitetske diplome iz zdravstva jer od lekara traži ono što se ne zahteva od diplomiranog pravnika, ekonomiste, inžinjera…ima tanke ustavne osnove. Ali licenca ima i drugu, praktičniju pozadinu; kada se pomnoži godišnja cena od recimo 200 evra za 2-3 dana prisustva u centru za edukaciju na medicinskom fakultetu u Beogradu sa 30 000 lekara u Srbiji onda su jasni motivi pokušaja legalizacije ovog mehanizma za punjenje džepova pojedinih interesnih grupa a na štetu svih nas ostalih građana. Ovakvih primera ima još mnogo u ovom traljavo sklepanom nacrtu zakona koji se više bavi perifernim stvarima nego suštinskom vizijom o izlasku iz agonije ove javne službe.
I treći vraćeni nacrt, o izmenama i dopunama zdravstvenog osiguranja boluje od iste teške infekcije generisanja konflikta javnih i privatnih interesa. To se dobro zapaža u članu 106. koji bi trebalo da odredi način utvrđivanja cene zdravstvenih usluga. Isti pregovarači sede sa obe strane stola i u uspešnom dijalogu dogovaraju sami sa sobom kako potrošiti jednu milijardu evra, koliko građani naše zemlje izdvajaju za zdravstvo kroz doprinose. I tu je ekspert-predlagač morao usvojiti rešenja naprednih zemalja, uz predhodni uslov da ih poznaje.
Razloga ovog skupštinskog debakla koji dovodi u pitanje i sam zakonodavni kapacitet i kredibilitet ministra zdravlja ima više, a osnovni je svakako nekompetentnost samozvanih eksperata kombinovana sa arogantnim i ignorantskim stavom prema brojnim primedbama stručnih udruženja iz cele zemlje. Uostalom, odbacivanje preporuke Evropske Agencije za obnovu, organa EU u našoj zemlji, od strane rukovodstva ovog ministarstva da u izradi ova tri zakona učestvuju i stručnjaci iz Evrope je priznanje straha od kreativnog dijaloga i dokaz zatvorenosti u stereotipnu i sterilnu logiku prošlosti.
Posle izgubljene cele godine zbog tvrdoglavog i uzaludnog naprezanja funkcionera ministarstva zdravlja da izmisle rupu na saksiji, jasno je da reforma velikih javnih sistema kao što je zdravstvo daleko prevazilazi znanje lokalnih eksperata te da nije moguća bez šireg učešća stručnjaka EU. Jer što brža harmonizacija srpskog zdravstva sa zemaljama Evropske Unije je obaveza svih nas koji, i u državnom i u privatnom sektoru, svojim pacijentima-sugrađanima želimo da pružimo medicinske usluge dostojne vremena u kome živimo.