Kako to samo život ume ironično da uredi, na sam dan kada su eksperti-pomoćnici ministra zdravlja posle višemesečnog upornog ćutanja konačno rešili da obznane svoju stručnost, dr Tomica Milosavljević daje ostavku na ministarsku fotelju. Kratka analiza nekoliko stavova iz dugačkog teksta, u kome sam pomenut više puta, dobra je prilika da se čitaocima objasni zbog čega je ministar sa pomoćnicima promašio u poslu reformisanja srpskog zdravstva.
Ali, pogledajmo hronologiju ovog debakla. Pre godinu dana, očekivanja i građana i nas, zdravstvenih radnika, bila su, pred novopostavljenim ministrom-ekspertom i njegovim ekspertskim timovima mnogo veća. Posebno kada se prisetimo čestih konferencija za štampu punih reformske retorike, TV spotova, bilbordova i reklamnih kampanja, japijevske užurbanosti...svega onoga što krasi, mislili smo tada, modernog menadžera u zdravstvu.
Međutim, već posle par meseci, prilikom prezentacije Nacrta zakona o lekarskim komorama došlo je u stručnim krugovima do konsternacije pred ponuđenim rešenjem. Koncept dvodomne, državno-privatničke komore je bio prepisan iz julovskog zakona iz 1996. i njie imao nikakve veze, čak naprotiv, sa onime što su eksperti obećavali. Struka je odmah počela da šalje upozorenja, pa i na stranicama Danasa, da predloženi zakon, osim što je pravno i privredno apsurdan, zbog generisanja konflikta javnog i privatnog interesa nije kompatibilan sa evropskim standardima. Odgovora nije bilo. A upozorenja i kritika je bilo mnogo: i iz pravne službe Vlade Srbije, i iz "Nacionalne ekspertske grupe za stomatologiju" koju je imenovao sam ministar (čemu li onda služe ovakve grupe?), brojnih stručnih društava i konačno u pismu koje je krajem marta uputila Evropska agencija za rekonstrukciju, organ EU u našoj zemlji. Na vrlo eksplicitan način, napisano je ministru da ponuđeni zakon može izazvati konflikt interesa i preporučeno da se, uz ostalu pomoć, u posao pravljenja zakona iz zdravstva uključe stručnjaci iz EU. Kopija pisma je upućena našem Društvu, jer smo se mi i obratili za stručno mišljenje Evropskoj uniji.
Ministarstvo je pismo odložilo u fioku, a eksperti su nastavili da se na promotivnim turnejama samozadovoljno slikaju za medije pored donacija, skupih aparata ili vozila hitne pomoći koje nam je poklonila ta ista Evropska Unija. U proleće je Ministarstvo izašlo sa još tri sistemska zakona od kojih je samo zakon o lekovima rađen sa evropskim stručnjacima. Ostala dva, zakon o zdravstvenoj zaštiti i zakon o zdravstvenom osiguranju su pravili ponovo sami eksperti, a problem konflikta interesa se pojavio u još izraženijem obliku.
Odgovor stručne javnosti je postao mnogo direktniji što se videlo na katastrofalnim javnim raspravama koje je Ministarstvo pokušalo da zbrza po Srbiji. Naravno da su floskule tipa "pravičnost i solidarnost, očuvanje tekovina ovog sistema, integritet profesije, ugled, dostojanstvo, kruna volje političke nepripadnosti i potpunog posvećivanja samo čoveku-pojedincu i društvu u celini..." itd. izvučene iz bajatog propagandnog arsenala prošle decenije zvučale cinično za ljude koji žive u surovoj stvarnosti srpskog zdravstva. Vrhunac odbijanja ova tri zakona je manifestovan početkom juna u Beogradu kada su učesnici završne javne rasprave otvoreno rekli ministru i pomoćnicima-ekspertima da ovaj sistemski eksperiment neće proći. Priča činovnika o "širokom konsenzusu", posle odbijanja zakona od stručnih udruženja lekara, stomatologa i farmaceuta i ostavke ministra posle fijaska u Skupštini Srbije je primer davno izgubljenog kontakta sa stvarnošću.
No, probajmo još jednom da objasnimo pomoćnicima ministra u ostavci šta u njihovim zakonima ne valja. Svako ko poznaje principe savremene države odmah uočava evidentan konflikt interesa u državno-privatničkom modelu komore sa zajedničkim organima odlučivanja. Očekivanje da će odnosi koji su loše regulisani u samom zakonu biti idealno rešeni statutom pokazuje stepen pravnog diletantizma eksperta. Može li se zamisliti sloga u organima komore kada se bude odlučivalo o plati zaposlenih i porezima poslodavaca...Ili kada se bude postavilo pitanje ko plaća licencu, poslodavac ili zaposleni lekar...ili kako definisati cenu usluga gde jedni podnose rizik tržišta, a drugima država finansira deficit... itd. Fantazije o složnoj komori lekara-službenika i lekara-poslodavaca kao da dolaze direktno iz bajki o julovskoj zemlji čuda.
Paroksizam nerazumevanja šta je konflit privatnog i javnog interesa je čl. 35 Nacrta zakona o zdravstvenoj zaštiti po kome je moguće da lekar-državni službenik bude u isto vreme i privatni preduzetnik! Pitamo se da li bi rendgen aparat ili ultrazvuk pre podne u državnoj ustanovi kod lekara-službenika radio podjednako dobro kao posle podne kod tog istog lekara-privatnika u toj istoj ordinaciji? Život na ovo pitanje je već dao odgovor mnogim građanima ove zemlje i bez ozakonjenja sedenja na dve stolice. Ovo pravna nakaza, osim što je u suprotnosti sa Ustavom RS, za bivšeg ministra je način borbe protiv korupcije mada svakom razumnom posmatraču više liči na legalizaciju korupcije.
Ma kako ovo delovalo neverovatno, na hiljade primeraka nacrta, napisanih i potpisanih u maju od strane Ministarstva zdravlja i podeljenih po Srbiji potvrđuju ovaj pravnički delirijum. Pa samo ta odredba u jednom sistemskom zakonu, da ne pominjemo na destine ostalih nebuloza, bi bila dovoljna da se pomoćnici ex-ministra, tiho na vrhovima prstiju, išunjaju prema izlaznim vratima Ministarstva sve moleći boga da se neko ne zapita koliko koštaju tone uzalud bačenog papira tokom ovog mandata.
Moramo se dotaknuti i stava da "privatizacija primarne zdravstvene zaštite nije preporučena" jer se time "stvara podela korisnika usluge na one koji mogu i one koji ne mogu da plate". Pa zar to već ne postoji u srpskom zdravstvu i to bez ikakve zvanične privatizacije pošto je korupcija u zdravstvu, po mišljenju građana, vrlo česta? Jeftina demagogija kojom se pokušava odbraniti status kvo dolazi iz nekog bivšeg vremena i predstavlja indirektno priznanje da činovnici nemaju viziju pravih promena koje društvo očekuje. U zemljama EU primarna zaštita počiva na privatnicima, jer je to neuporedivo efikasniji i racionalniji model pružanja usluga pacijentima od kolektivističkih organizacija tipa Doma zdravlja, mutanata socrealističkog zdravstva. Nepoznavanje te bazične činjenice već smo zapazili u glamuroznoj brošuri Bolje zdravlje za sve do 2015. (sic), strateškom dokumentu ovog tima. Uostalom, da su ovi mauzoleji srpskog zdravstva uspešan organizacioni model već bi ih imala i Nemačka i Švajcarska, a ne bi čekali da ih mi izmišljamo i održavamo u životu po vrlo skupoj ceni.
Totalno koncepcijsko lutanje u ovim nacrtima, debakl u Skupštini i ostavka ministra je odgovor da li eksperti, inače visoko rangirani činovnici u državnom zdravstvu mogu da reformišu to isto zdravstvo? Da li imaju potrebnu kritičku distancu i viziju drugačije službe od one u kojoj su pravili uspešne karijere svih proteklih godina? I nije li konačno došao trenutak, posle toliko neuspeha, da se zanemare sujete lokalnih autoriteta i prihvati stalno otvorena ponuda Evropske unije o saradnji u reformi zdravstvene legislative?
Povratak na staro više nije moguć, ali brzina usvajanja novog u srpskom zdravstvu zavisi od odlučnosti onih kojima standardi Evrope, kao izabrane paradigme življenja, predstavljaju etički i civilizacijiski cilj. A dosezanje tog cilja nije moguće sedenjem na dve stolice i legalizacijom korupcije.

Dr Draško Karađinović
Novi Sad
Portparol Društva privatnih doktora stomatologije Srbije