Ko preživi, čekaće

“Na prvi pregled sam otišao 2017. godine. Prvo koleno sam operisao na Vojnomedicinskoj akademiji 2019, kada mi je obećano da ću za šest meseci operisati i drugo. Međutim, najpre je nestalo implantanata, a zatim je nastupila pandemija koronavirusa. Moj doktor je u međuvremenu otišao u penziju. Drugu operaciju sam čekao do 2023. godine, tako da je ukupno šest godina prošlo od tog prvog pregleda do trenutka kada sam imao oba funkcionalna kolena”, priča za “Vreme” jedan penzioner čije je ime poznato redakciji.
Neko bi se možda zaprepastio činjenicom da je čovek na operaciju kolena čekao u proseku tri godine po jednoj nozi. Neko drugi bi uzviknuo: “Šest godina za dva kolena! Pa to nije ništa!”
I on bi bio u pravu. U trenutku pisanja ovog teksta na ugradnju proteze kolena u Srbiji čeka 19266 ljudi. Na protezu kuka čeka njih 12886. Zvanično, na listama čekanja u Srbiji je ukupno 56998 ljudi, pokazuje evidencija Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (utorak, 19. novembar).
Na dnu liste na Vojnomedicinskoj akademiji nalazi se osoba upisana 2017. godine – ona će protezu, ako se nešto ne promeni, dobiti 2031. godine. Dok dođe na red – prođe decenija i po.
Kako je onda sagovornik “Vremena” uspeo da operiše oba kolena za tričavih šest godina? Odgovor su – izuzetno jake veze pomoću kojih je čitav proces ubrzan.
I tako dolazimo do pitanja – ukoliko je nekome ko ima debelu zaleđinu potrebno šest godina i bezbroj poziva i pregleda da operiše dva kolena, šta preostaje običnom građaninu, prepuštenom sistemu na milost i nemilost? Šta može da radi prosečan čovek, osuđen da guta lekove protiv bolova i čeka svoj red? Nadajući se da će ga, možda, jednog dana i dočekati.

BEZ BRIGE, STIŽE REŠENJE

Da su nepregledne liste čekanja ozbiljan problem srpskog zdravstvenog sistema konačno je – posle 12 dugih godina na vlasti – uvideo i predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
“Nama se te liste čekanja ne smanjuju, zbog čega sam bio šokiran. Pitao sam ministra zdravlja Zlatibora Lončara zbog čega smo mi izgradili čitave bolnice ako se u njima ništa ne radi na smanjenju lista. Jezive su liste čekanja, ni sam nisam verovao”, začudio se predsednik početkom septembra, a zatim najavio rešenja.
Biće do kraja meseca, obećao je. Onda je, međutim, poslom otputovao u Njujork, ostavivši ministra zdravlja Zlatibora Lončara da se bez nadzora stara o svom resoru – što je za ministra, nakon decenije ministrovanja, preveliki zalogaj. Suočen sa pitanjem načina ukidanja lista čekanja, Lončar je zavapio da će odgovore imati nakon što se predsednik vrati iz belog sveta.
“Neophodna mi je njegova pomoć. Zajedničkim snagama napravićemo plan. Rezultat će biti da nemamo liste čekanja ili da one budu minimalne. Voleo bih da nas građani Srbije podrže u tome”, kazao je ministar zdravlja za RTS.
Međutim, predsednik se vratio u Srbiju, a liste čekanja ostale su – na čekanju. Sve do 18. oktobra i saopštenja poslanice Stranke slobode i pravde Tatjane Pašić, u kom je podsetila ministra Lončara da se Vučić odavno vratio sa severnoameričkog izleta, a da najavljenim zajedničkim rešenjima nema ni traga ni glasa.
Ovo je isprva razljutilo resornog ministra, a zatim i predsednika države, koji je nekoliko dana kasnije u emisiji na RTS sugerisao (čitaj: pokušao da naredi) novinaru Zoranu Stanojeviću da ga upita o listama. Iako kolega Stanojević to nije učinio, Vučić je svakako dao odgovor na nepostavljeno pitanje. Posle 12 godina dubokog promišljanja, odlučeno je da će ovaj ozbiljan sistemski problem biti rešen – dopunskim radom, subotom u dve smene. Mada, šta se od predsednika, poznatog mrzitelja odmora, osim “više rada” moglo i očekivati?
Mesec dana kasnije, sve je ostalo na predsednikovim rečima. Ministarstvo zdravlja i dalje nije donelo konkretne mere. Da li će to učiniti i kada, nije poznato. Na to pitanje “Vreme” do zaključenja ovog broja nije dobilo odgovor.

KRATKO PUTOVANJE U PROŠLOST

Zbog čega, ipak, dopunski rad nije pravo rešenje za problem koji se u zdravstvu taloži već četvrt veka? Dva su osnovna razloga, objašnjava za “Vreme” dr Draško Karađinović iz samofinansirajuće nevladine organizacije “Doktori protiv korupcije”.
“Meni je prosto neverovatno da predsednik ponovo priča o dopunskom radu, a u okviru postojećih zakonskih normi. Setimo se one monstruozne afere trgovine listama čekanja na Institutu za onkologiju Vojvodine 2009. godine. Tada je grupa direktora po zakonu organizovala dopunski rad, a oni koji su mogli da plate bili su zračeni, dok oni koji nisu mogli da plate nisu bili zračeni. Mi ovde govorimo o najtežim oboljenjima”, kaže sagovornik “Vremena”.
Za one koji ovu aferu ne pamte – pre više od decenije, protiv grupe direktora Instituta za onkologiju Vojvodine pokrenuta je istraga zbog sumnje da su omogućili da se na Institutu organizuje dopunski rad i da se preko reda na liste čekanja za zračnu terapiju ubacuju strani državljani. Nakon što je slučaj izašao u javnost, Odsek za suzbijanje privrednog kriminala je 2011. godine Javnom tužilaštvu u Novom Sadu dostavio dokazni materijal za pokretanje optužnice protiv rukovodilaca Instituta. Ipak, tužilaštvo je tri godine kasnije utvrdilo da nema osnova za gonjenje odgovornih za navodnu trgovinu listama čekanja. Naposletku nikakvog pravnog epiloga nije bilo.
Koji garant imaju građani Srbije da se sličan slučaj neće ponoviti?
Drugi razlog leži u paradoksu – ako radite manje u redovno radno vreme, bićete nagrađeni, objašnjava dr Karađinović.
“Uvođenje dopunskog rada vikendom znači i da će neke grane hirurgije koje dobro rade i koje nemaju liste čekanja biti penalizovane u odnosu na hirurške grane koje imaju nisku produktivnost i liste čekanja. Što manje radite u državnom zdravstvu i imate veću listu čekanja, veća je mogućnost da ćete imati dopunski rad i da ćete biti plaćeni za to. S druge strane, oni koji rade dobro i nemaju liste čekanja – pa dobro, ništa. To je apsurdno”, dodaje on.

POPULISTIČKA MERA

Zašto je onda predsednik Srbije predložio dopunski rad? Usputno dodajući i da će državu to mnogo koštati.
Sagovornik “Vremena” smatra da je u pitanju populistička mera. “Mislim da predsednik izuzetno prati istraživanja i ankete, da je video da su građani nezadovoljni, pa je ponudio neka instant rešenja”, kaže dr Karađinović.
Zaista, brojna istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je, kada se govori o nezadovoljstvu građana, zdravstvo uvek u vrhu. U istraživanju Demostata objavljenom 2023. godine godine, čak 56 odsto ispitanika navelo je da je zdravstvom “uglavnom nezadovoljno”. Anketa koju je sprovodio CeSID-USAID od 2018. do 2021. pokazala je da najveći procenat građana zdravstvo smatra najkorumpiranijim sistemom u Srbiji.
Konstantno loše brojke dale su Vučiću povod da se, nakon godina Lončarevih neispunjenih obećanja o ukidanju lista čekanja, konačno i sam uključi u problematiku. Na kraju, dugo najavljivano rešenje na kome su zajednički radili ministar zdravlja i predsednik države ispostavilo se kao vrlo površno. Zar je 12 godina potrebno da nekome sine ideja da “mora” više da se radi?

LEGALIZOVAN SUKOB INTERESA

Pritom, Vučić nije jedini koji je ponudio rešenje. Mesec i po dana pre nego što je predsednik Srbije na javnom servisu građanima objasnio da će njihove probleme rešiti dopunski rad lekara, udruženje “Doktori protiv korupcije” je u apelu upućenom Vučiću navelo konkretne korake kojima bi se mogla zalečiti ova rak-rana srpskog zdravstva. Uprkos tome što je korake objavila struka, na koju se predsednik u nekim drugim oblastima zdušno poziva, predlozi Udruženja ostali su bez odgovora.
Koraci su, barem na papiru, prilično jednostavni. Prvo, izmena člana 60. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, kojom bi bila ukinuta mogućnost dopunskog privatnog rada državnog lekara, kaže dr Karađinović.
“Liste čekanja su u Srbiji sistemski problem. Zakon o zdravstvenoj zaštiti omogućava da državni lekar istovremeno dopunski radi u privatnom sektoru. Ono što bi mogao pre podne da uradi u državnoj bolnici lekar ne uradi, nego ga stavi na listu čekanja, a onda ga uputi u privatni sektor gde najčešće i sam radi – tačnije, uputi pacijenta iz državne bolnice samom sebi. Svakome je potpuno jasno da je to legalizovani konflikt interesa.”
O ovoj pojavi se i ranije govorilo. U martu ove godine, tadašnja ministarka zdravlja Danica Grujičić – nije dočekala novi mandat – kazala je da smatra da se liste čekanja na operacije prave namerno kako bi ih ljudi plaćali privatno. U pitanju su basnoslovno visoke cene za džep prosečnog čoveka. Na primer, pomenuta ugradnja proteze za koleno koju u državnim bolnicama pokriva Fond, u privatnim klinikama košta od 600.000 dinara pa naviše. Drugi korak bila bi izmena u Zakonu o zdravstvenom osiguranju koja bi podrazumevala integraciju privatnog zdravstvenog sektora u RFZO, kroz finansiranje osnovnog paketa usluga. Ovo bi, dodaje sagovornik “Vremena”, značilo demonopolizaciju finansiranja zdravstva. Odnosno, omogućilo bi prosečnom građaninu da sa svojom zdravstvenom knjižicom ide i kod državnog i privatnog lekara, a da ga novac iz doprinosa prati.
“To bi bitno smanjilo koruptivni potencijal. Čim uvedete princip konkurencije i produktivnosti, odmah smanjite mogućnost korupcije”, naglašava dr Karađinović i navodi da su neke druge zemlje u tranziciji, poput Češke i Slovačke, ovakav model uspešno uvele.

VRH LEDENOG BREGA

Međutim, iako su predlozi udruženja razumni, njima bi bio rešen samo deo problema. Svi ti problemi kumulativno utiču na to da se broj ljudi na listama čekanja povećava. Na primer, u nekim slučajevima, brzina izvođenja operacije ne zavisi od samog doktora. Jedan hirurg iz unutrašnjosti, koji je želeo da ostane anoniman, kaže za “Vreme” da je u bolnici u kojoj je zaposlen lista čekanja za hirurške intervencije minimalna. Dodaje da pacijenti često duže čekaju da dođu na red za magnetnu rezonancu ili skener, koji su prebukirani, nego što čekaju samu operaciju. Kao razlog navodi – manjak radiologa. Istovremeno, pomenuta bolnica ima dve magnetne rezonance koje rade u dve smene. U toku dana, jednu magnetnu rezonancu može da iskoristi do 10 ljudi, što dodatno negativno utiče na broj ljudi koji čekaju.
Ovaj sagovornik kaže i da je svestan da su u njegovoj bolnici, ali i u čitavoj Srbiji, najduže liste čekanja za ortopedske zahvate – proteze kuka i kolena. Na pitanje da li se u toj bolnici liste stvaraju veštački kako bi se povećao obim posla u privatnom sektoru, kaže – ne.
“Naravno, ne mogu da tvrdim ništa za ostatak Srbije, a posebno za Beograd. Ali u našem gradu ne postoji privatna klinika u kojoj ove operacije mogu da se obave. Jedina adresa za takvo nešto je državna bolnica”, ističe hirurg.
Kao potencijalne razloge za ogromne liste čekanja na ortopedske zahvate on navodi mogućnost da postoji nedovoljan broj proteza, a da su one, istovremeno, izuzetno skupe.

IMA LI LEKA ZA ZDRAVSTVO

Zdravstvene usluge jesu skupe, o čemu je u junu govorio i ministar zdravlja Lončar, uz predlog da bi ubuduće svaki pacijent po izlasku iz državne bolnice trebalo da dobije podatak “koliko to sve košta”.
“Neće oni to plaćati, ali treba da znaju”, kazao je tada ministar.
Pretpostavka da građani ne znaju koliko lečenje košta uvredljiva je sama po sebi. Prosečna bruto zarada u Srbiji iznosi 133373 dinara. Od tog iznosa, na poreze i doprinose državi ide 46750 dinara, od čega se samo za zdravstveno osiguranje od prosečne plate izdvaja 13736 dinara. To je, na godišnjem nivou oko 1400 evra po glavi stanovnika. Uz to, ulaganja države u zdravstvo su ogromna – samo u nedavnom rebalansu budžeta za 2024. godinu predviđeno je dodatnih 20 milijardi dinara za zdravstvo. Odakle se puni budžet? Iz poreza, doprinosa i nameta koje plaćaju građani.
Zvaničnici se hvale najvećim ulaganjima u zdravstvo u istoriji Srbije, a rezultati uporno izostaju. Promena, osim površnog šminkanja, nije ni na vidiku.
“Pogrešno postavljena sistemska rešenja stvorila su jaku koruptivnu šemu interesnih grupa u samom zdravstvu, u birokratiji regulatornih tela Ministarstva zdravlja i RFZO i političkim strukturama povezanim sa poslovnim krugovima. Promena zdravstva morala bi da dođe spolja, jer sam zdravstveni sistem nema snage da to učini”, zaključuje dr Draško Karađinović.
Za kraj, mere vlasti najbolje ilustruje jedan podatak. U septembru se ministar Lončar pohvalio kako su dopunskim radom, tokom jednog vikenda, ukinute liste čekanja za CT skener u čitavoj Srbiji.
Dana 18. novembra, na istu uslugu čeka 226 osoba. Razume se, na nivou čitave Srbije, ovaj broj nije veliki. Ali on, iz dana u dan, polako ali sigurno – ponovo raste.