Najčešći
primeri problema sa kojima se lekari, ali i pacijenti susreću u praksi,
a koji bi se otklonili boljom integracijom privatnog sektora sa
državnim, su priznavanje bolovanja i uputa izdatih u privatnim
zdravstvenim ustanovama.
Pre
svega, ne dolazi do spajanja privatnog i državnog zdravstva zbog
sistemskih problema i zbog toga što se ništa ne radi na tu temu, kaže
reporterka N1.
Najveći
problem je što je došlo i do diskriminacije samih pacijenata, ne
priznaju se uputi koje dobijemo od privatnih lekara, ne možemo da
pravdamo bolovanje, a s druge strane, vrlo često su pune čekaonice i
teško se dolazi do termina kod lekara.
Borko Josifovski iz NVO Doktori protiv korupcije kaže da su „pacijenti svakako diskriminisani“.
„Na
šta ukazuju i liste čekanja koje su velike. U određenim oblastima kao
što je oftalmologija to je rešeno sklapanjem ugovora sa privatnim
zdravstvenim organizacijama, gde pacijenti mogu da se operišu i
zdravstveno osiguranje snosi troškove. Za ortopedske i neke druge gde
se dugo čeka, to nije slučaj, pacijenti trpe i dovode se u opasnu
situaciju. Svako čekanje kada su vitalne okolnosti naravno da ugrožava
njihov život“, kaže Josifovski.
Pitanje spajanja privatnog i državnog zdravstva pokrenuto je, kaže Josifovski, „bezmalo pre 10 godina – 2014. godine“.
„Kada
sam zajedno sa doktorom Draškom Karađinovićem bio delegiran u državnu
komisiju koja je trebalo da stvori platformu za brobu protiv korupcije
u zdravstvu, jer je to prema percepciji nadležnih bila najkorumpiranija
oblast u sistemu“, ističe.
Njegov predlog je bio, objašnjava, da se privatno i državno zdravstvo spoje“.
„Što
je zahtevalo i reorganizaciju zdravstvenog sistema. Svako je morao da
zna sa čim raspolaže na svom kontu, da funkcioniše po principu
privatnih zdravstvenih osiguranja koja su aktuelna, koja svoje
korisnike šalju u privatne ustanove i snose troške usluga. I državni
sistem bi trebalo da funkcioniše po tom principu. Pacijenti koji nemaju
privatno osiguranje su diskriminisani jer ne mogu da izaberu lekara od
poverenja, što je osnovni preduslov za dobro lečenje“, navodi on i
dodaje da bi na tome trebalo da se radi.
Istakao je da se u zdravstvo uloži između 10 i 12 procenata BDP.
„To
je negde više od tri milijarde evra, a sa druge strane imate velike
liste čekanja, vidite da se deca sa retkim bolestima leče na osnovu
SMS, retko se dešava da država prikupi novac i da tako bolesno dete
pošalje na lečenje, što je u današnje vreme vrlo ozbiljno, jer možete
da zamislite kakva je situacija tih roditelja koji očekuju milostinju,
umesto da mogu o državnom trošku da se leče. Ranije je bilo – ukoliko
ne možete da budete lečeni od neke bolesti, zdravstveno osiguranje
plaća da se lečite tamo gde je to moguće. Opet se mahinacija pravi, da
se i u državnim ustanovama prijavi neko ko navodno leči od nečega, tako
da se ta mogućnost izgubi da se neko leči u inostranstvu“, kaže.
I to bi, dodaje, moglo da se reši ovde.
„Da
se u tom prelaznom periodu, dok se to ne reši, ne izjednači stvarno
privatno i državno zdravstvo, da svi mogu da se leče pod istim
uslovima, da se makar sklopi ugovor državnog osiguranja i privatnih
ustanova, u svim oblastima gde postoje liste čekanja, ne samo za
lečenje, nego i dijagnostiku. I magnetna i CT skener, to je vrlo
problematično doći na red. Incidenca malignih bolesti poprimila je
gotovo epidemijski karakter u današnje vreme i velika je navala,
trebalo bi omogućiti pacijentima da o državnom trošku, ako već ne mogu
da stignu, da tu osnovnu dijagnostiku bez koje ne može da se počne
lečenje, da se sklope ugovori sa privatnim zdravstvenim institucijama i
da se tako i pacijenti koji nemaju da plate i zbog toga su
diskriminisani, da mogu da budu lečeni i dobiju u vremenu da bi mogli
da im život ne bude ugrožen“, kaže Josifovski.
