Piše: dr Draško Karađinović
Sredinom
prošle decenije usvojeni su sistemski zakoni iz oblasti zdravstva koji
nisu predstavaljali pomak u refomisanju zdravstva opterećenog
kolektivističkim organizacionim modelom nasleđenim iz vremena
dominacije socijalističke dogme. Umesto deregulacije i liberalizacije,
novi zakoni su nametali formiranje dodatnih birokratskih struktura i
procedura i predstavljali su anhronizam u potpuno promenjenom
društvenom i ekonomskom ambijentu koji je težio građanskom i liberalnom
modelu ustrojstva države.
Ipak,
jedan član Zakona o zdravstvoj zaštiti, član 199. je i tada izazvao
snažnu polemiku, kako u Skupštini, tako i u javnosti. Taj član je, prvi
put u istoriji srpkog javnog sektora, omogućavao lekarima zaposlenim u
državnom zdravstvu da istovremeno mogu da obavljaju "dopunski" rad u
kao privatnici.
Drugim rečima,
lekar zaposlen u javnoj službi finansiranoj iz budžeta je u radno vreme
radio u državnoj bolnici, a posle podne je mogao da bude privatnik koji
radi za svoj račun u istoj delatnosti. Izneti argumenti protiv
legalizacije konflikta interesa su ukazivali da takva zakonska norma
vodi u urušavanje principa na kojima počiva javni sektor i da će imati
vrlo negativne posledice po zdravstveni sistem.
Po analogiji i radi ravnopravnosti službenika finansiranih iz budžeta onda bi npr. trebalo omogućiti i da sudija bude posle podne advokat, a carinik špediter.
Na štetne aspekte legalizacije konflikta interesa privatni sektor je
ukazao Svetskoj banci, koja je tih godina kroz više projekata bila
akter odlučivanja u srpskom zdravstvu, pa se na zahtev ove institucije
u istom Zakonu našao i član 277. koji je vremenski ograničavao rok
trajanja čl. 199 na tri godine.
Zdravstveni
zakoni su usvojeni krajem decembra 2005. godine, a štetni efekti su se
ubrzo pojavili. Tako je ukupna potrošnja za zdravstvo u Srbiji od 10,6%
BDP ubedljivo najveća u regionu pošto susedi troše između 5,5-8% BDP i
to sa sličnim ili boljim zdravstvenim pokazateljima (Rumunija troši
5,5% BDP, Bugarska 7,5% BDP, Makedonija 5,6% BDP...). Ukupni rashodi za
zdravstvo Srbije, dakle zbir sredstava iz javnih finansija i ličnih
plaćanja, prelazi tri milijarde čime u relativnom iznosu daleko
nadmašujemo zemlje u okruženju o čemu više možete čitati OVDE.
Šest štetnih posledica po džep građana
To
je lako objašnjivo jer pacijent u Srbiji, dva puta plaća istu uslugu,
jednom preko obaveznog zdravstvenog doprinosa od 10,2% na bruto platu,
a drugi put iz džepa kada odlazi u privatni sektor da dobije uslugu
koju je već platio preko doprinosa ali je nije dobio. Štete od
legalizovanog konflikta interesa u zdravstvu u protekle tri godine su
očigledne i građani ih prepoznaju jer su osetili njihove posledice.
Prvo, dolazi do smanjenja produktivnosti državnog sektora i stvaranja veštačkih lista čekanja.
Što su duže liste čekanja pre podne u redovno radno vreme, privatna
praksa, odnosno komercijalna "večernja klinika" sa "vanstandardnim
uslugama" u državnoj ustanovi biće punija. Osnovni principi javnog
zdravstva - jednakost, pravednost, dostupnost - padaju u vodu za većinu
osiguranika koji ne mogu ponovo da plaćaju.
Drugo, zatvara se tržište rada: isti rade na dva-tri mesta, što nezaposlenim mladim lekarima bitno smanjuje mogućnost dobijanja posla.
Treće, zaustavlja se razvoj zdravog privatnog sektora,
jer veliki broj privatnih ordinacija, posebno u univerzitetskim
gradovima, funkcionise na parazitskom poslovnom modelu prevođenjem
pacijenata preko državnih lekara-konsultanata.
Četvrto, dvojni rad državnih lekara onemogućava refundaciju miliona pacijenata privatnog sektora od strane RFZO,
iako i ti pacijenti plaćaju obavezni doprinos. Iz ugla osiguranja, to
je logično. Zašto bi osiguranje dva puta plaćalo istog lekara, i to
jednom kroz platu u bolnici, a drugi put kroz nadoknadu u privatnoj
praksi, i to za uslugu koju je već bio dužan da pruži osiguraniku? Ovim
apsurdom ujedno se blokira integracija 8.000 privatnih ordinacija i
apoteka u sistem obaveznog finansiranja, čime se Srbija dodatno
udaljava od modernog konkurentnog zdravstva i standarda EU.
Peto, odbijanje RFZO da refundira osiguranika koji plaćaju lečenje iz džepa,
najčešće usled nemogućnosti da dobije blagovremenu/kvalitetnu uslugu u
državnoj ustanovi, dovodi do neprihvatljive pravne i finansijske
diskriminacije.
Šesto, iskrivljeni mehanizmi ponude i potražnje u zdravstvu usled koruptivnog podsticaja dovode do enormnog rasipanja
i pogrešne alokacije oskudnog resursa. Međutim, iako su ove štetne
posledice pokazale svu opravdanost kritike čl. 199, snažne interesne
grupe povezane sa tada vladajućiim političkim stranakama, uprkos javnom
upozorenju su u Skupštini Srbije uspeli da izmene Zakon o zdravstvenoj
zaštiti u svoju korist.
Evropa zna za legalizovanu korupciju u srpskom zdravstvu
U
oktobru 2010. godine, umesto ukidanja koruptivnog čl 199. kako je bilo
predviđeno prvom verzijom Zakona o zdravstvenoj zaštiti, ukinut je član
277. koji je trebao da zabrani privatni dopunski rad javnih službenika
u zdravstvu. Poslanici tada vladajuće većine na sednici Odbora za
zdravlje su, uprkos argumentovanog upozorenja, glasali za koruptivnu
izmenu Zakona. OVDE i OVDE
Stanje legalizovane korupcije u
zdravstvu je i zvanično konstatovano u odgovoru Vlade RS na Upitnik EK
za Poglavlje 23 (pitanje 36) gde je ova oblast ocenjena kao prva po
korupciji u javnom sektoru. I Evropski parlament je u svojoj Rezoluciji
br. B7-0188/2012 o napretku Srbije u procesu evrointegracija izrazio
zabrinutost zbog sistemske korupcije u zdravstvu Srbije.
Organizacije
koje vrednuju kvalitet zdravstvenih sistema u Evropi već godinama
ocenjuju Srbiju slabim ocenama i svrstavaju je među poslednje države po
kvalitetu usluga i zadovoljstvu pacijenata uz isticanje činjenice o
nesrazmerno visokoj potrošnji praćenoj slabim zdravstvenim rezultatima.
Rešenja u stimulaciji najproduktivnijih odnosno najrizičnijih
medicinskih specijalnosti postoje u više zemalja sa Bizmarkovim
zdravstvenim sistemom (Nemačka, Holandija, Švajcerska...) i u tom
pravnom okviru bi trebalo i srpsko zdravstvo da traži način
nagrađivanja svojih kliničara. A to podrazumeva ukidanje čl. 199 i
redefinisanje modela stimulisanja koji se ne bazira na lažnom
egalitarizmu.
Nažalost, uprkos svih
ovih konstatacija i upozorenja o koruptivnom i štetnom karakteru ovog
člana Zakona o zdravstvenoj zaštiti proteklih godina, ni ministarstvo zdravlja u mandatu 2014-2016 nije pokazalo nameru da ukine legalizovan konflikt interesa.
Krajem 2015. godine došlo je do ponovne izmene Zakona o zdravstvenoj
zaštiti gde su i dotadašnja formalna i sporedna ograničenja za čl. 199
ukinuta tako da ova štetna norma dobija još veći koruptivni kapacitet.
Treba
napomenuti da su ovakve izmene zakona suprotne ciljevima
Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije usvojene 2013. godine
gde se u odeljku 3.7. o zdravstvu jasno naglašava neophodnost
uklanjanja rizika konflikta interesa javnih službenika u sistemskim
zakonima kao i pratećem Akcionom planu za sprovođenje nacionalne
strategije. Navedeno postupanje zdravstvenih institucija zabrinjava jer
dodatno otežava otvaranje pregovora o Poglavlju 23 kao ključnom za
borbu protiv korupcije.
Stoga i
zahteva posebnu pažnju svih zainteresovanih domaćih i inostranih
činilaca za proces evropskih integracija Republike Srbije.
