Драшко Карађиновић: Здравство је скупо и лоше

У тренутку када сви макроекономски биланси Србије показују да држава незадрживо клизи ка дужничком ропству, неопходно је реално анализирати функционисање и ефекте оних система, а здравствени систем је један од тих, који имају највећу потрошњу.

По проценама Светске банке, укупни годишњи издаци за здравство у Србији су близу 11 одсто БДП-а, а што наше здравство, у односу на бруто домаћи производ, чини најскупљим у Европи. Примера ради, суседна Бугарска, која је исто транзициона земља, троши пет одсто БДП за здравство с тим да здравствени показатељи нису ништа гори. Ако се зна да је од 2002. до 2011. потрошња за здравство у Србији, и то само у државним установама била преко 15 милијарди евра, мора се поставити питање политичарима који су водили здравство како смо дошли у ситуацију да за оболеле од рака нема цитостатика, да је драматично мали број апарата за зрачење, да се из добротворних акција купују инкубатори за бебе, да се бубрежни болесници морају дијализирати и ноћу због малих капацитета…

У околностима када кључна опрема и лекови нису доступни најугроженијим болесницима, за подсећање на пропале болничке зграде, запуштене санитарне инсталације, старе кревете и поцепану постељину не вреди ни трошити речи. И поред огромне потрошње, здравствени показатељи нације су све гори. Кардиоваскуларне болести, инфаркт и шлог су у порасту, исто је и са малигним обољењима, а по болеснима од рака плућа или карцинома грлића материце смо при врху у Европи. Сведоци смо и жртве апсурда: што више плаћамо здравство, то се горе лечимо.

Расипање и корупција су системска појава у нашем здравству. Примера је безброј. Недавно је откривено, и то после инсистирања из ЕУ, да 125 апарата за дијализу, од којих сваки кошта 10.000 евра, из донације италијанске владе већ четири године скупљају прашину у нераспакованим сандуцима у подрумима болница. На питање ко је одговоран, у министарству ћуте.

Слично је и са реконструкцијом четири клиничка центра, за шта је добијен кредит од 200 милиона евра од Европске инвестиционе банке још 2008. године. Милиони су већ потрошени а, на пример, за Клинички центар Србије ни пројектна документација није урађена. И опет, за нестручност и јавашлук нема одговорних у Министарству здравља.

Нажалост, смисленог одговора оних који су руководили здравством свих ових година о разлозима тешких и скупих промашаја нема. Постоји много покушаја правдања, пребацивања одговорности на неког другог, мање или више дрског обмањивања, медијског спиновања, али озбиљног и стручног одговора од челних људи Министарства здравља, РФЗО, Савета за здравство, Института за јавно здравље „Батут“ још нема. Ако већ наше институције не умеју или не желе да дају одговор како су успеле да девастирају здравствени систем, и поред огромних домаћих издвајања и великих ино-донација, можда би било добро да коначно прихвате недавну констатацију посланика Европског парламента да је корупција кључни проблем српског здравства. За почетак, довољно би било да престанемо да се лажемо око здравства, зар не?

Аутор је члан НВО „Доктори против корупције“