Драшко Карађиновић: Ни здравља ни пара

Колумна | 11. мај 2011. | 15:32

Чи­ње­ни­ца да сва­ке го­ди­не 30.000 љу­ди у Ср­би­ји ви­ше умре не­го што се ро­ди по­ста­вља еле­мен­тар­но пи­та­ње о оп­стан­ку на­ци­је. Про­блем ста­ре­ња по­пу­ла­ци­је или ма­лог на­та­ли­те­та је је­дан део од­го­во­ра, али ка­да се по­гле­да узрок смрт­но­сти, у ко­ме до­ми­ни­ра­ју кар­ди­о­ва­ску­лар­не и ма­лиг­не бо­ле­сти, по­ста­вља се пи­та­ње шта чи­ни наш здрав­стве­ни си­стем да се сма­њи уми­ра­ње од пре­вен­та­бил­них бо­ле­сти, зна­чи оних ко­је се мо­гу пред­у­пре­ди­ти, од­но­сно ра­но ди­јаг­но­сти­ко­ва­ти и та­ко нај­бо­ље ле­чи­ти. Да под­се­ти­мо, и сто­па обо­ле­ва­ња и сто­па смрт­но­сти од кар­ди­о­ва­ску­лар­них бо­ле­сти, ин­фарк­та и шло­га, мно­ги ма­лиг­них обо­ље­ња, као што су рак плу­ћа, рак гр­ли­ћа ма­те­ри­це и дој­ке су у стал­ном по­ра­сту. Па, ка­да још до­да­мо и епи­де­ми­ју ше­ћер­не бо­ле­сти, ди­ја­бе­та, та­ко­ђе хро­нич­не не­за­ра­зне бо­ле­сти, мо­ра се кон­ста­то­ва­ти да је наш здрав­стве­ни си­стем те­шко под­ба­цио.

По­себ­но је по­ра­зно са­зна­ње да су исто­вре­ме­но про­ћер­да­не огром­не до­на­ци­је. Са­мо је ЕУ до­ни­ра­ла пре­ко 140 ми­ли­о­на евра за про­јек­те ко­ји је тре­ба­ло да ре­фор­ми­шу срп­ско здрав­ство. А ефек­ти „ре­фор­ме„су ви­дљи­ви сва­ком гра­ђа­ни­ну: си­стем­ска ко­руп­ци­ја, све ве­ће пла­ћа­ње у ина­че бес­плат­ном др­жав­ном здрав­ству, ла­жне ван­стан­дард­не услу­ге и не­по­треб­не ли­сте че­ка­ња са по­сле­ди­цом сма­ње­не до­ступ­но­сти ле­че­ња за си­ро­ма­шне, то јест за ве­ли­ку ве­ћи­ну гра­ђа­на.

Шта је узрок то­ме да, и по­ред огром­них сред­ства ко­је из­два­ја­ју гра­ђа­ни кроз до­при­нос и по­ре­зе, ве­ли­ких ме­ђу­на­род­них до­на­ци­ја и по­вољ­них на­мен­ских кре­ди­та, има­мо по­раз­не здрав­стве­не по­ка­за­те­ље?

Пр­ви узрок су по­бр­ка­ни ме­ди­цин­ски при­о­ри­те­ти, јер је на­ше здрав­ство у по­след­њој де­це­ни­ји не­по­треб­но ори­јен­ти­са­но ка ку­ра­тив­ној функ­ци­ји, зна­чи ле­че­њу бо­ле­сти, а не пре­вен­ти­ви и ра­ном от­кри­ва­њу бо­ле­сти. То је ло­ши­ји и ску­пљи на­чин за гра­ђа­не, али за­то ко­мер­ци­јал­но ис­пла­ти­ви­ји пар­тиј­ско-би­ро­крат­ским гру­па­ма, ко­је упра­вља­ју на­шим здрав­ством. На­рав­но, мно­го је лак­ше фи­нан­си­ра­ти по­ли­тич­ке стран­ке (и знат­но се бо­га­ти­ти) кроз ве­ли­ке цен­тра­ли­зо­ва­не тен­де­ре на­бав­ки ску­пе опре­ме или ми­ли­он­ске ин­ве­сти­о­ци­о­не ра­до­ве кли­нич­ких цен­та­ра, не­го кроз про­ме­ну пла­ћа­ња ле­ка­ра у пр­вој ли­ни­ји кон­так­та са па­ци­јен­том у при­мар­ној здрав­стве­ној за­шти­ти.

Дру­ги раз­лог је нео­д­го­ва­ра­ју­ћа ор­га­ни­за­ци­о­на струк­ту­ра здрав­стве­ног си­сте­ма. Уме­сто да па­ци­јент бу­де збри­нут за ве­ли­ку ве­ћи­ну че­стих бо­ле­сти у ам­бу­лан­ти до­ма здра­вља, од­но­сно код при­ват­ног ле­ка­ра, сто­ма­то­ло­га или апо­те­ка­ра, он иде од­мах у кли­нич­ки цен­тар, а ти­ме се кли­нич­ки цен­три пре­тва­ра­ју у до­мо­ве здра­вља. На­рав­но, ни­је па­ци­јент крив што у ам­бу­лан­ти до­ма здра­вља не мо­же да до­би­је аде­кват­ну услу­гу; си­стем­ска од­лу­ка да се за­др­жи мо­дел здрав­ства из вре­ме­на ко­лек­ти­ви­стич­ке еко­но­ми­је је до­нео не­ко дру­ги, на­рав­но, у ње­го­во име. Сто­га да­нас, у пот­пу­но дру­га­чи­јем прав­ном и при­вред­ном окру­же­њу, си­стем функ­ци­о­ни­ше де­фект­но и успо­ре­но. Здрав­ство по­ка­зу­је да без уну­тра­шње кон­ку­рен­ци­је из­ме­ђу др­жав­ног и при­ват­ног сек­то­ра ква­ли­тет услу­ге опа­да, не­ме­ди­цин­ски рас­хо­ди ра­сту, а ко­руп­ци­ја по­ста­је си­стем­ска по­ја­ва.

Тре­ћи раз­лог је не­про­ме­ње­но мо­но­пол­ско фи­нан­си­ра­ње здрав­ства. И да­ље гра­ђа­ни пла­ћа­ју оба­ве­зни до­при­нос јед­ном др­жав­ном оси­гу­ра­њу али и да­ље не мо­гу да сло­бод­но би­ра­ју ле­ка­ра, бол­ни­цу или оси­гу­ра­ње, ка­ко је то у зе­мља­ма Европ­ске уни­је. Ре­ше­ње по­сто­ји и мо­же се бр­зо при­ме­ни­ти, али је за та­кву ре­фор­му ове ве­ли­ке јав­не слу­жбе по­тре­бан чврст кон­сен­зус оних по­ли­тич­ких сна­га ко­ји­ма де­мо­крат­ско-ли­бе­рал­не па­ра­диг­ме Евро­пе пред­ста­вља­ју ци­ви­ли­за­циј­ски и др­жа­во­твор­ни циљ.

А до та­да, гра­ђа­ни ће све ви­ше пла­ћа­ти и би­ти све бо­ле­сни­ји. Дру­гим ре­чи­ма, би­ће и без здра­вља и без па­ра.

­ље.