Ostavka ministra zdravlja Tomice Milosavljevića je došla suviše kasno i znači suviše malo, odnosno, liči na pokušaj izbegavanja odgovornosti. Suviše kasno za brojne građane Srbije koji su tokom devet godina mandata na svom zdravlju osetili svu štetu legalizovane korupcije i uzurpacije državnih zdravstvenih kapaciteta od mreže korumpiranih partijskih službenika. Ostavka je minoran čin za sve ono što je bivši ministar uradio pacijentima, zdravstvenim radnicima i celom zdravstvenom sitemu, koji je upravo zato, po svim anketama, na prvom mestu po korumpiranosti. Afera i promašaja je bezbroj: najveći promašaj su doneti "reformski" zakoni iz oblasti zdravstva (2005.), sa rešenjima nepoznatim u evropskim državama. To su promašena reforma transfuzije, upropašten Institut Torlak, afera trgovine sa pogrebnicima u službi Hitne pomoći Beograda (2006.), promašene rekonstrukcije bolnica za koje će građani Srbije narednih 20 godina otplaćivati kredit uzet od Evropske Investicione Banke, skandal sa nabavkom vakcina protiv gripa (2009.), trgovina sa citostaticima na Institutu za onkologiju u Beogradu (2010.), trgovina listama čekanja na onkologiji u S.Kamenici (2009.), naplaćivanje lažnih vanstandarnih usluga milionima građana, svesna i namerna kriminalizacija lekara, stomatologa, farmaceuta usled nakaradnih sistemskih rešenja. Odlazak ministra Milosavljevića je bio prilika da se napravi bilans rada Ministarstva zdravlja. Nažalost, i pored upozorenja novom ministru, ostali su svi bliski saradnici Milosavljevića u MZ  koji su zajedno sa njim doveli do ovakvog stanja u zdravstvu, te sigurno ti isti ne mogu biti nosioci promene zdravstvene politike.

Ministar zdravlja Zoran Stanković nema mnogo vremena. Izjava da je potrebno najmanje pet godina da se oseti boljitak u zdravstvu, nakon svih uloženih milijardi evra u zdravstvo za poslednjih devet godina, navodi na to da, očito, ne sme puno toga s obzirom da je postavljen ispred stranke koja je sve ove godine čvrsto držala svog ministra i resor zdravstva. Ali, realno, ministar već sada može mnogo. Ne samo da pravi nove strategije, nego već ima na svom stolu nekoliko velikih, potpuno spremnih koruptivnih afera koje može i treba odmah i sada da rešava. Treba samo da ih prosledi na dalje procesuiranje kao na primer, rekonstrukcije Kliničko-bolničkih centara finansiranih iz kredita EIB, Jucit afera "kupovine" kola za Hitnu pomoć koja nikada nisu isporučena, i sve što sam prethodno navela. Pre izrade strategija i planova bilo bi dobro da se počne sa rešavanjem ovih afera, tim pre što su u mnoge umešani činovnici Ministarstva zdravlja, pa bi to bio pravi signal da se kreće sa borbom protiv korupcije. Kada kuća gori, a u zdravstvu je to slučaj zbog korupcije, onda se ne pravi plan protivpožarne zaštite već se prvo gasi požar. Ovako, bez pravih akcija i promene koruptivnih zakona, uz to i sa nasleđenom kadrovskom piramidom u Ministarstvu zdravlja, stvara se samo privid antikoruptivnih aktivnosti. Hapšenja lekara zbog mita od 500 ili par hiljada evra nisu dovoljna, to ionako radi policija. Ministar mora da pokaže političku volju za borbu protiv korupcije, tako što će preduzeti mere da demontira mehanizam sistemske korupcije koja je tesno vezana sa finansiranjem političkih partija. Naravno, to je problem, jer je i minstra postavila politička stranka.

U pravu ste, mnogi lekari nas podržavaju i javljaju se. Samo neki se učlanjuju, ali se većina i dalje  jako plaši onoga što su već videli da se dešava – da bivaju nepoželjni za zdravstvene vlasti. Imena naših članova ne objavljujemo upravo iz razloga da ne trpe negativne konsekvence. Ali, vremena se zaista menjaju. 

Reforma zdravstva nije ni napravljena, tek treba da se napravi i to u skladu sa održivim principima. Ministarstvo zdravlja, odnosno onaj ko je godinama vodio to Ministarstvo, kreirao je zdravstvenu politiku čiji su osnovni promašaji, pre svega, doneti "reformski" zakoni iz oblasti zdravstva (2005.), sa rešenjima nepoznatim u evropskim državama iz kojih je proizašlo i sve ostalo loše, pa je i odgovoran za ovakvu "reformu zdravstva". Takođe, potrošeno je, odnosno uloženo isuviše mnogo novca u zdravstvo, a rezultati su daleko ispod očekivanih. Ogromna je, potrošnja, a ipak negativni trendovi zdravstvenih indikatora koji se tiču upravo oboljevanja i umiranja od najčešćih preventabilnih nezaraznih bolesti, kardiovaskulnih i malignih. Ta priča o "besplatnom zdravstvu" je strašna neistina i obmana građana, jer čekajući na besplatno lečenje možete i da umrete. A u međuvremenu građani, to jest, osiguranici u Srbiji plaćaju iz svog džepa dodatnih,  preko, 300 miliona evra godišnje, upravo za potrebne zdravstvene usluge. Mi, stoga, imamo najskuplji zdravstveni sistem. Iako postoje jasna zakonom definisana ili državnoj prava, činjenica je da je pacijent često prinuđen da plati uslugu u privatnoj ustanovi, ukoliko želi da ih dobije na vreme, ili uopšte dobije. u smislu kvaliteta i obima! Upravo je u tome stvar, što je jedan spisak takozvanih "vanstandardnih usluga" po čl.61 Zakona o zdravstvenom osiguranju (lečenje od pijanstva, promena pola, lečenje seksualane disfunkcije, alternativna medicina, pregledi sportista, lečenje hipnozom, zdravstveni pregled radi upisa u školu, zdravstveni pregled za dobijanje vozačke dozvole, kozmetička hirurgija), a sasvim druga lista ovih usluga u samim zdravstvenim ustanovama, domovima zdravlja i bolnicama. A i tu postoje razlike od jednog do drugog doma zdravlja ili bolnice. Tako gradjani ponovo plaćaju u državnim bolnicama i domovima zdravlja ono na šta imaju pravo kao osiguranici RZZO, jer su to već platili kroz doprinos od 12,3%, a sada plaćaju još jednom i to u gotovini, mimo tokova  redovnog platnog prometa.

Dakle, posle devet godina ulaganja ogromnih sredstava u zdravstveni sistem Srbije, rezultat je poznat: tri paralelna zdravstvena sistema (državni sektor sa jednim monopolističkim RZZO, praktično neprepoznat  privatni, i vojni sektor);  loši zdravstveni zakoni doneti 2005. godine; rastuća korupcija u zdravstvu koja je kako je priznato od naših vlasti u odgovoru na Upitnik EU, i sektorski najveća; skoro najveće stope oboljevanja i smrtnosti od najčešćih preventabilnih nezaraznih bolesti (kardiovaskularnih i malignih), koje su i dalje u stalnom porastu nasuprot podacima drugih evropskih država. A da bi se stanje u zdravstvu promenilo, moralo bi da se krene iz početka. Da se, pre svega, izvrši depolitizacija zdravstva i promene postojeći loši zakoni o zdravstvenoj zaštiti i osiguranju.

Upravo je razlog održavanja našeg drugog okruglog stola decembra 2010. god. bio  zabrinutost stručnih krugova i široke javnosti zbog galopirajuce korupcije u zdravstvu, uprkos činjenici da je EU donirala oko 150 miliona evra u projekte koji su trebali da reformišu srpsko zdravstvo. Analizirani su efekti projekata u zdravstvu finansiranih od Evropske unije na bazi dokumenata o aktuelnoj situaciji, dokumenacije prikupljene iz brojnih projekata kao i na izveštaju "Ocena međunarodne pomoći zdravstvenom sektoru Srbije", Ecorys, april, 2010. dobijenog ljubaznošću administracije Evropske komisije. Zaključeno je da je značajan broj projekata  za koje je EU dala milione evra, a čiji su kreatori i izvođaći bili lokalni saradnici i koji su trebali da približe srpsko zdravstvo evropskim standardima, loše koncipiran  i/ili implementiran, ili su rezultati projekata izostali /katastrofalni. Pritom su projekti u velikom broju slučajeva od domaćih izvođača lažno prikazani  uspešnim.

Posledice falsifikovanja rezultata i realnog impakta EU projekata su upravo: diskreditacija EU u srpskoj javnosti, diskreditacija Srbije u očima EU donatora, velika šteta po zdravstvenu zaštitu građana, otežana integracija Srbije u EU, kompromitovanje IPA i svih budućih projekata koje finansira EU, a čija realizacija i kontrola prelaze potpuno na vladu Srbije u 2011/2012.godini.

Neki od primera obuhvataju sledeće projekte:

2002– M€ 5.5: Reforma i unapređenje transfuziološke službe kroz tehničku pomoć i nabavku opreme, sa ciljem jačanja dobrovoljnog davalaštva krvi. Međutim, koncept projekta je kasnije promenjen u odnosu na prvobitni - odustalo se od najvažnijeg, proizvodnje derivata krvi (albumina, imunoglobulina...) to jest, od unapređenja već postojećeg programa frakcionisanja plazme, što bi bila velika ušteda za zdravstveni sistem. Naime, za uvoz derivata krvi godišnje treba oko 11 miliona evra, a procena EAR je bila da je tada ulaganje od dva miliona evra dovoljno, da bi to Institut za transfuziju proizvodio. Nacionalni centar za frakcionisanje plazme je ugašen, a pri kupovini opreme čak, nisu kupljena specijalna vozila, već kombi. Inaktivisanje virusa se vrši (neobjašnjivo zašto) samo u Zavodu za transfuziju u Nišu(?). Sigurnost po pacijenta koji prima krv je neizvesna jer na primer, u slučaju reakcije na primljenu krv koja  neretko biva trojnog porekla, to jest iz tri centra, ne zna se od kog dela ista potiče. Evidentni su i slučajevi transmisije bolesti (HIV i HCV). Nema nabavke kesa za krv na Nacionalnom nivou! Zakon o transfuziji donet je tek 2010.godine! Rezultat reforme je upravo ugroženo dobrovoljno davalaštvo krvi – često je porodično davalaštvo krvi, a javljaju se slučajevi prodaje krvi o čemu svedoče i oglasi preko novina. Komentar stručne Ecorys grupe je da Nacionalna strategija ne uključuje kreiranje Jedinica za frakcionisanje plazme, iako je to bilo predviđeno projektom. U prilog opravdanosti postojanja iste na ovim prostorima, data su u njihovom dokumentu četiri predloga za buduću Jedinicu za frakcionisanje plazme (procena potrebnog ulaganja 13-23 miliona evra) što je pogodan projekat za sredstva WB ili EIB kredit.

Dva projekta vezana za razvoj zdravstvenog informacionog sistema, 2003. godine – M€ 6.2:...Kompjuterizacija bolničkih apoteka i zdravstvenih ustanova Srbije...i 2003/4 – M€ 3.6: Razvijanje Zdravstvenog informacionog sistema. Cilj je bio da se napravi (a) Integrisani Nacionalni ZIS, kvalitetan na svim nivoima, koji bi uključivao sakupljanje podataka, njihov prenos, analizu, primenu, i (b) elektronski zdravstveni karton. Projekat je ocenjen kao skoro katastrofalan, preterano ambiciozan od početka, značajan samo po definisanju minimuma potrebnih podataka. Postaje "Never ending story". Nebrojano puta se raspisuju tenderi za kompjutere, nedavno za 158 domova zdravlja, a  17. oktobra, 2010. godine i za 20 bolnica u Srbiji. U Beogradu traje par godina kontinuirana nabavka kompjutera i (ponekad nepotrebnih) softverskih programa, uvode se razni "pilot projekti", međusobno različiti, u domovima zdravlja su različiti programi, nekompatibilni  međusobno, kao i u bolnicama gde postoje. Centralizacija slivanja podataka je, dakle, nemoguća. Šta tek reći o tome što ključne ustanove za registre oboljenja, morbiditetne i mortalitetne statistike Republički IJZ "Batut" i Gradski ZJZ imaju različite, inkompatibilne programe. Na sve to, lokalni predstavnik Svetske banke, nedavno, zvanično izjavljuje da je i World Bank dala 32 miliona evra u te svrhe, a RM već potrošilo 12 miliona evra.

2002/3 – M€ 2.5  i 2002. – M€ 0.5 : Jačanje kapaciteta Ministarstva zdravlja da sprovodi zdrastvenu reformu, uključujući i pripremu za implementaciju kredita EIB od 50 miliona evra za rekonstrukciju 20+1 bolnice u Srbiji, kao i  kredita EIB od 200 miliona evra za rekonstrukciju četiri klinička centra u Srbiji. Projekt je zahtevao formiranje Projektne implementacione jedinice takozvane PIU Ministarstva zdravlja i njeno osposobljavanje za pripremu tenderske dokumentacije i sprovođenje. Šta je proisteklo iz ovakve pripreme? Katastrofalno stanje rekonstrukcija u beogradskim KBC-ima, koje traju godinama, sa enormno potrošenim sredstvima, i NIP-a, i grada PIU i Republičko ministarstvo zdravlja je, suprotno Zakonu o investicionoj izgradnji, davalo naloge za naknadne i viškove radova, bez da je prethodno obezbedilo sredstva.

Poslednji primer je rekonstruisani MC Kraljevo (za 6 miliona evra kredita Svetske banke) u zemljotresu: nadzidana zgrada Hirurgije (IV sprat) i rekonstruisan deo Interne klinike, Poliklinika tj. DZ. Taj četvrti sprat nadgradnje zgrade Hirurgije je fantomski: napravljen je pre, oko, 4 godine na ravnom krovu, ima 46 prozora i veličine je oko 1500 kvadratnih metara, okrečen. Nikada nije počeo da se koristi ulaz je zazidan i sveže ofarban. Zgrada Interne bolnice, bez dobre statike, je od zemljotresa pri potpunom kolapsu konstrukcije, postala neupotrebljiva i zatvorena. Nepoznanica je kako su određivani prioriteti u Ministarstvu zdravlja i kvalitet projekata/ izvođenja rekonstrukcije (vredne šest miliona evra) koja je trebalo da unapredi zdravstveni centar, s obzirom na trusno područje, a što se jasno pokazalo u  zemljotresu 2010. godine. Nakon zemljotresa u Politici je objavljena izjava direktorke Republičkog seizmološkog zavoda da neko mora da odgovara za projekat i/ili rekonstrukciju Medicinskog centra "Studenica" koji je pretrpeo neočekivana oštećenja (nalik zgradama sa početka 20.veka). Slično je prošla i rekonstrukcija Instituta Torlak...

Rezultati jačanja kapaciteta Ministarstva zdravlja trebalo bi, da podrazumevaju, pre svega, sposobnost sagledavanja prioriteta zdravstvene zaštite, samim tim i pitanje organizacije i nabavke opreme za onkološke službe u Srbiji. Za to je urađen projekat restrukturiranja onkologije u Srbiji za narednih 15 godina od strane  stranih eksperata (Helsinki CG) još 2004. godine, upravo imajući u vidu porazne statističke podatke: da smo među prvima u Evropi po oboljevanju od najčešćih preventabilnih malignih bolesti, karcinoma grlića i dojke, raka pluća. Takođe je, godinama kod nas značajno veći mortalitet od ovih malignih bolesti, jer se u najvećem procentu otkrivaju u jako odmakloj fazi, upravo stoga što nemamo dijagnostičke resurse niti preventivne skrining preglede. Trebalo je da dođe 2009.godina,  pa da na bazi istih epidemioloških pokazatelja poput onih iz 2002g,  kao i činjenice da je kod nas najveća smrtnost od kardiovaskulnih i malignih bolesti i da svake godine zato umire oko 32000 stanovnika više nego prethodne, Vlada Srbije pokrene program "Srbija protiv raka" i donese Nacionalne strategije za prevenciju i skrining, kao i za palijativno zbrinjavanje. Međutim, godinama već postoji nedostatak kadrova radiologa i patologa, kao i opreme za skrining i ranu dijagnostiku. Poseban problem je nedostatak radioterapijskih aparata, iako je za 14 tih aparata koliko nedasteje Srbiji (tj. Oko 50%) dovoljna suma od, oko 30 miliona evra, što iznosi samo 0,3%  sredstava RZZO od 2002/2009.g (13,5 milijardi evra).  Palijativno zbrinjavanje je kod nas jedan od gorućih problema godinama, iako smo potpisnici Evropske deklaracije još od 2005.god. Mi smo jedina zemlja u Evropi koja nema hospise. Strategija o Palijativnom zbrinjavanju je doneta 2008/09 godine, po kojoj će Centar za Palijativno zbrinjavanje biti Institut za onkologiju i radiologiju Srbije, kad se izgradi u te svrhe dodatni, V sprat IORS-a. Tek nedavno je započet projekat finansiran sredstvima EU za Skrining raka dojke i raka grlića.

2004.– M€ 3.8: Razvoj Preventivnih zdravstvenih službi formiranjem 25 Preventivnih centara u PZZ, uz nabavku odgovarajuće opreme. Stvarnost je da 25 osnovanih preventivnih centara skoro i da ne funkcionišu, osim neki u delu upitnika. Sa čime i kako da rade, kad aparature nemaju? Preventivni i skrining pregledi se, kao što svi znaju, ne mogu sprovoditi zbog nedostatka kadra i opreme. Zvanično je, čak, pokrenuta inicijativa za "vraćanje Savetovališta za šećernu bolest" u PZU. Zaključci i preporuke Ecorys grupe: neophodna posvećenost Ministarstva zdravlja da forsira i finansira preventivne aktivnosti.

Projekat reforme RZZO i finansiranja zdravstva - formiranje Nacionalnog zdravstvenog računa ili bolje rečeno Fikcije Nacionalnog zdravstvenog računa. Sistem Nacionalni zdravstveni račun postoji u gotovo svim zemljama sveta. On predstavlja okvir za analizu zdravstvenog sistema i omogućava da na transparentan način saznajemo koliki su ukupni rashodi za zdravstvo, promene u strukturi rashoda, ali i kolike su razlike između zemalja u razvoju. Takođe je, i osnovno oruđe za praćenje učinka reformi u zdravstvu, jer nam otkriva ono što bismo svi voleli da znamo: odakle novac dolazi, gde ide, koja vrsta usluga se pruža i koja vrsta dobara se kupije. Račun bi trebalo da nam da uvid u to koliko građani troše iz obaveznog zdravstvenog osiguranja, koliko iz džepa, a koliko iz dodatnog dobrovoljnog. Na taj način bi se evidentirala svaka usluga od dijagnostike, terapije do izdavanja lekova. A obaveza je da svake godine bude štampan i dostupan svim građanima. Ugovorom pod brojem 134. Srbija je od Velike Britanije, u maju 2002. godine, dobila donaciju od 297.454 evra uz obrazloženje: "Omogućiti vladi Srbije da sprovede puno sprovođenje i pripremu analize nacionalnih zdravstvenih računa u skladu sa međunarodnim standardima, naročito sa standardima OSCD". Dve godine kasnije, mada u međuvremenu ništa nije urađeno, Srbija na ime istog projekta uzima kredit od Svetske banke u iznosu od 130.00 evra. Nacionalni zdravstveni račun nije moguć zbog sistemskih promašaja u organizaciji zdravstva. To je očigledno još od 2003. godine. Uprkos činjenicama, simulacija izrade NZR traje sedam godina sa direktnim i indirektnim troškovima. Informacije koje su proistekle iz ovog, nazovi NZR, često su korišćene od strane Sektora za EU integracije i internacionalnu saradnju Ministarstva zdravlja, kao osnova za planiranje i finansiranje projekata i za dalja naučna istraživanja. Ove informacije su takođe korišćene u okviru predstavljanja zdravstvenog sistema Srbije, kako u okviru same zemlje, tako i u inostranstvu, te i za ostale vidove komunikacije sa Evropskom komisijom. Dakle, sedam godina imamo prodaju magle međunarodnim donatorima, koji izradu NZR zahtevaju kao ključ u kontroli i planiranju potrošnje u zdravstvu, i reformu finansiranja RZZO. Republički zavod za statistiku, koji je ključna institucija za prikupljanje Nacionalnih računa, sam konstatuje da ga nema i da ovaj projekat smatraju neuspešnim zbog opstrukcije Ministarstva zdravlja. Uostalom, ovakvo stanje odgovara Ministarstvu jer potrošnju može sistematski da prikazuje manjom nego što jeste,  i da se time stalno opravdava postojeće stanje. Dakle, osnovni problem je, čak i po izveštaju koji je 2007. godine uradila Svetska banka, to što je privatni sektor i kao pružalac usluga, i kao izvor finansiranja zdravstvene potrošnje, nedovoljno i nekvaliteno obuhvaćen u Nacionalnom zdravstvenom računu (NZR). Stoga je prikupljanje podataka za privatni sektor i njegovo uključivanje u vezane račune ostalo kao jedno od ključnih pitanja kojima je trebalo posvetiti pažnju. Naravno da se tu ne može ništa uraditi, s obzirom da privatni sektor nije integrisan u RZZO. A ekonomisti procenjuju da se potrošnja privatnog sektora za zdravstvo kreće na nivou od oko tri odsto domaćeg proizvoda, ili oko 900 miliona evra. Može se zaključiti da mistifikacija NZR prikriva nepostojanje reforme RZZO i sistema finansiranja zdravstva, a fikcija NZR podstiče sistemsku korupciju u zdravstvu.

Twin projekat osnivanja ALIMS –Agencije za lekove i medicinska sredstva, smatra se jednim od najboljih  sa aspekta dizajna i implementacije projekta. Planom razvoja ALIMS-a 2008-2010. godine, bilo je predviđeno da se zaposli još 34 neophodna saradnika, radi regulisanja sektora zdravstvenih proizvoda u Srbiji. Ali, umesto toga, oni su otpustili 70 zapslenih! Čime to objasniti? Naime, radi se o neadekvatnom korišćenju sredstava EU za osnivanje i rad Agencije za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS). Reč je o štetama u zdravstvu koje nastaju zbog ograničavanja rada ALIMS-a i nedostatka kadra. Navedeni propusti se pogubno odražavaju na svakodnevnu apotekarsku praksu. Izostanak izdanja Farmakoterapijski vodič za 2010. godinu je po svoj prilici posledica smanjenja (umesto povećanja) broja zaposlenih u ALIMS. O važnosti ovog priručnika za svakodnevnu praksu govori činjenica da je bez njega nemoguće pratiti nove informacije o lekovima. Nedostatak takvih informacija smanjuje kvalitet apotekarske usluge, odnosno, smanjuje sigurnost pacijenta i ugrožava bezbednu upotrebu lekova. Sporedna dejstva lekova koja se ne mogu otkriti tokom kliničkog ispitivanja razlog su uvođenja praćenja delovanja lekova u prometu (farmakovigilanaca). Razmenu informacija, rezultata ovog praćenja (između Nacionalnih centara i SZO) uvela je SZO, upravo radi podizanja nivoa bezbednosti upotrebe lekova. Zato je pomenuti priručnik od velike važnosti za svakodnevnu praksu apotekara jer se sve promene, odnosno upozorenja na nuspojave i klinički značajne interakcije, objavljuju u njemu. Naša ALIMS jedna od retkih koja nema nadležnost nad kontrolom lekova u prometu. Razlog ovome je centralizacija nadležnosti u Ministarstvu zdravlja koje je zbog pritiska EU osnovalo ALIMS i prepustilo joj postupak registracije lekova, odnosno izdavanje dozvola za stavljanje lekova u promet. Kontrolu lekova u prometu je zadržalo za sebe. Već se ustalila praksa da prilikom javnog istupanja Ministarstvo zdravlja, odnosno ministar poziva stručnjake ALIMS-a koji obaveštavaju javnost da su lekovi u prometu bezbedni, jer se registracija sprovodi u skladu sa standardima EU. Međutim, ostaje druga strana medalje. Na našem tržištu se u prometu nalaze lekovi (koji su prošli registraciju), a čije pakovanje nije usklađeno sa registracionom dokumentacijom. Zato se pacijentima često izdaju lekovi bez uputstva za upotrebu na srpskom jeziku, ili se uputstva daju pacijentu u ruke koja često nisu ona koja je odobrila ALIMS. Zbog ovakvog stanja na tržištu lekova već godinama vlada haos, a razmere prisustva švercovanih lekova i posledice njihove primene nisu nikada ozbiljno analizirane. Izdavanje ovakvih lekova je suprotno zakonskim odredbama. Upravo zbog toga su predstavnici Farmaceutskog jezgra kontaktirali predstavništva stranih proizvođača, i pored ostalog, dobili su i konkretno objašnjenje. Zbog prakse izdavanja lekova neusaglašenih sa registracionom dokumentacijom niko neće biti kažnjen, jer su takve instrukcije date inspektorima. Zato je o kvalitetu lečenja, sa ovakvim stanjem na tržištu lekova, teško govoriti.

To je komplikovano pitanje i na njega se mora odgovoriti u skladu sa odredbama Krivičnog zakona. Podsećam, da je već Krivični zakonik u čl.85 predvideo kaznu zabrane obavljanja delatnosti od jedne do 10 godina, u zavisnosti od težine krivičnog dela protiv zdravlja ljudi, i da tu meru izriče redovan sud. Uloga Lekarske komore Srbije je tu ambivalentna, tim pre što komora, zbog nekvalitenog Zakona o zdravstvenoj zaštiti, ima mogućnost trajnog oduzimanja licence, to jest prava na rad. To je, opet, u koliziji sa Krivičnim zakonikom. Dakle, u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti u čl. 198 "Komora trajno oduzima licencu..." pa je tu ovaj zakon stroži od Krivičnog zakonika, a sud Komore ima veće nadležnosti od redovnog suda. Ispada da je sud časti Lekarske komore Srbije nadređen redovnom sudu!!!  Sud LKS je prema tome iznad redovnog suda, jači od države. A da ne pominjem pitanje ustavnosti čl.198, jer, nikome ne može biti trajno oduzeto pravo na rad. Postavlja se i pitanje pravnog diletantizma onih koji su taj zakon pisali, ili je to bila takva megalomanska želja nekih za autoritarnošću, da LKS bude instrument represije na osnovu diskrecionog odlučivanja (o čemu već postoje primeri).

Zato ne mislim da LKS treba da preuzima ingerencije redovnog suda, i da maltretira i pacijente, i lekare, nepotrebnim procedurama i odlukama na osnovu  diskrecionog prava odlučivanja koje redovan sud može uvek da poništi. Uostalom, podsetiću da Lekarska komora Srbije nije našla način da je lekari prihvate osim kao prisilnu obavezu. Na nedavnim izborima za LKS, u Beogradu je izašlo samo šest posto lekara, što dovoljno govori o autoritetu i legitimitetu ovakve komore. Neusaglašenost zakona i neuređenost institucija dovodi do stanja koje šteti ogromnoj većini lekara, a istovremeno onemogućava oštećenog pacijenta da ostvari odštetu. I tu oblast zaštite pacijentovih prava treba urediti potpuno drugačije, neophodna je izmena zakona kako bi oštećeni pacijenti mogli u razumnom roku da ostvare svoja prava.

U toku je ta, koju je Tomica Milosavljević podneo protiv mene u martu 2009.godine. Ona je vezana za epitet o njegovoj odgovornosti kao investitora, za loše stanje u rekonstruisanim zdravstvenim ustanovama Srbije, nepravilnosti i nenamensko trošenje ogromnih sredstava za rekonstrukcije bolnica, uz grubo kršenje Zakona o Javnim nabavkama, i za štetu nanesenu građanima Srbije koji pritom otplaćuju 20 godina kredit Evropske Investicione Banke (EIB) uzet u svrhe "uspešnih" rekonstrukcija ovih bolnica. Tu su i tužbe za klevetu od bivšeg direktora KBC Zemun i Doma zdravlja Zvezdara.

U pravu ste, medicinske sestre nose posao, a loše su plaćene. I ne samo to, one rade tri posla istovremeno: posao medicinske sestre, posao transportnog radnika i bolničara - negovateljice. A ima ih malo, te jedna sestra kod nas u Klinici za pulmologiju "pokriva" tokom popodneva i noći oko 30 bolesnika od kojih su mnogi jako teški i teško bolesni.

Sanja Pavlović