http://www.koreni.net/modules.php?name=News&file=article&sid=2436

A, bez obzira na funkcije koje je dobijala i vraćala, Dragana Jovanović je prvenstveno, i uvek, bila čovek. I to sa velikim Č. Pacijenti koji su ležali na Šestom kliničkom, a i oni koji su dolazili samo na pregled, znali su da će od nje, osim pregleda, saveta i terapije, uvek imati i lepu reč, saosećanje i poštovanje. Kada sam prvi put videla doktorku Jovanović na televizijskim ekranima kako žestoko, otvoreno i "muški" priča o nepravilnostima u radu i korupciji u zdravstvu, iznenadila sam se. Druga osoba u potpunosti. Bez straha, energična, jaka, da nije lekar, bila bi odličan političar. Jedina mana bi joj bila ta što ne ume da laže. Elem, oplevši po svojim kolegama, po njihovim mahinacijama, u pokušaju da raskrinka razne mafije u zdravstvu, Dragana Jovanović ostala je čistog obraza i belog mantila. Ali je njima ocrnila i obraz i mantil. I zbog toga je morala da da ostavku na mesto Gradskog sekretara za zdravsto. Jer da nije, ko zna šta bi danas bilo, i da li bi smo razgovarali sa njom...A razgovarali smo o svemu, o mahinacijama, lopovluku, korupciji, aferama "Citostatik", "Tender", o pokušaju izbeljivanja mantila koji su odavno dobili boju gareži. Ipak, kako smo saznali, ni "Varikina" im neće pomoći, ukoliko se ovako nastavi.

- Prihvatila sam mesto Gradskog sekretara za zdravstvo upravo sa željom da se uredi barem jedan segment zdravstva, to jest, funkcionisanje zdravstvenih službi u Beogradu. Da bih prihvatila tu funkciju postavila sam tri uslova: prvi je bio potpuna nezavisnost i samostalnost u odlukama, drugi - podrška na inicijativi za promenu loših zdravstvenih zakona, i treći - podrška za finansijsku pomoć za renoviranje Instituta za plućne bolesti i tuberkulozu. Prvog radnog dana, na stolu me je čekala sporna dokumentacija i nerešeni hitni problemi. Ipak, nisam očekivala takve i toliko teške probleme. Pošto se znalo kako ja razmišljam, mislila sam da je u ovoj zemlji došlo vreme za neke stvarne promene. Konsultovala se sa prethodnim sekretarom prof. dr Tomom Ranđelovićem o periodu u kom je on bio na toj funkciji  problemima na koje je nailazio. Iz tog razgovora, postalo mi je jasno da su  problemi mnogo dublji i veći nego što je to izgledalo.

- Zatečeni problemi nisu se ticali samo jedne ustanove, neki su bili krajnje hitni za rešavanje. Prve koje sam zatekla, ticali su se neophodnog hitnog potpisivanja saglasnosti za sklapanje ugovora za kupovinu medicinskog nameštaja KBC Zvezdara za ogromna, nerealno velika sredstava. Ta sredstva su bila namenjena za odeljenje čija rekonstrukcija i izgradnja nije još ni počela. Takođe, i za potpisivanje odobrenja za uplaćivanje nerealno velikih sredstava, na osnovu već sklopljenog ugovora, za kupovinu istog medicinskog nameštaja za DZ Zvezdara - ogranak Mirijevo. Za ovaj dom zdravlja je, između ostalog, pored navedenog enormno skupog nameštaja, bio raspisan tender sa specifikacijom za medicinsku opremu u potpunom raskoraku sa prethodno poslatim zahtevom za tu javnu nabavku i uz (protiv zakonito) nepostojanje obaveznog godišnjeg plana javne nabavke.

- Ta specifikacija medicinske opreme nije odgovarala opremanju doma zdravlja već opremanju ginekoloških i hirurških poliklinika. Tada mi je rečeno da je tako kupovan nameštaj i za KBC Bežanijska Kosa. Uvidom u dokumentaciju shvatila sam da je ta nabavka bila, po osnovu izigravanja Zakona o javnim nabavkama, u vrednosti od 1,2 miliona evra, namenjena za nameštaj za par odeljenja. Ispostavilo se, takođe, da je bilo pokušaja, po istom obrascu, da i DZ Palilula kupi isti nameštaj. Tadašnja direktorka je rentirala prostorije doma zdravlja kao izložbeni prostor za taj nameštaj.

- Druga vrsta problema se odnosila na raspisane tendere za javnu nabavku rentgen aparata za domove zdravlja i KBC-e. Na osnovu date specifikacije postojale su dve ponude sa drastično različitim cenama (oko 150 i blizu 240 miliona dinara), kao i niz partija (neke nepotrebno formirane jer su obavezni deo u ponudi rentgen aparata) za nabavke delova za rentgen opremu sa značajnim zakonskim proceduralnim problemima koji nisu dozvoljavali da se postupci završe uspešno.

- Među tim problemima su bile i rekonstrukcije dva KBC-a, Zemun i Zvezdara, koje su se vrtele u zatvorenom krugu. Radovi su se sporo odvijali, uz isključenje većeg procenta kapaciteta rada važnih službi tih zdravstvenih ustanova. Time su ugrožavana osnovna prava građana na zdravstvene usluge; protivzakonito su otvarana nova gradilišta, a da stara po osnovnom ugovoru nisu završena i zatvorena. Ministarstvo zdravlja kao investitor i odgovorno lice, nije dozvoljavalo mešanje sa strane osnivača, tačnije, Grada Beograda i Sekretarijata za zdravstvo. Naloge za radove kao i ispostavljanje prevremenih situacija sa zahtevom za prebacivanje sredstava iz budžeta Grada izvođaču, od strane Projektne implementacione jedinice Ministarstva zdravlja, su poslušno prihvatane bez provere stanja i novac je prebacivan izvođaču.

- Ja sam u toj situaciji i pored nekih pritisaka, vrlo uglednih i važnih ličnosti u našem društvu, da potpišem odobrenja za plaćanja po spornim ugovorima, donela odluku da, ipak, ostanem na tom radnom mestu i pokušam da učinim ono što sam smatrala da je jedino prihvatljivo. Nisam dozvolila prebacivanje blizu pola miliona evra, iz sredstava budžeta grada, izvođaču radova i KBC-ima, a prema dostavljenoj prevremenoj situaciji za rekonstruktivne radove dva KBC-a (KBC Zvezdara i KBC Zemun). Istovremeno sam bila zapanjena raznim (nezakonitim) neosnovanim potraživanjima ogromnih sredstava od sekretarijata i od strane dva direktora ovih KBC-a. Na osnovu svega toga što sam videla u prvih desetak dana, smatrala sam da treba početi od smene direktora tih KBC-a i DZ-a, misleći da ima prostora da tu dođu ljudi koji će drugačije raditi. Nisam očekivala ono što je usledilo. Jer, tolike su direktore smenili tek tako, po volji partije čiji je ministar, a i drugih u vlasti, pa se ništa nije dešavalo.

- Famozno pismo se pojavilo 26.oktobra, dakle, nekoliko dana pošto sam podnela zahtev Skupštini grada za smenu direktora pet zdravstvenih ustanova u Beogradu. Pismo sa optužbama na moj račun, bilo je potpisano sa "ogromna većina radnika Instituta za plućne bolesti". Od 36 lekara sa Instututa, njih 33 je potpisalo da nisu stajali iza pisma, što je poslato "Politici" kao demanti. Verovatno, preostalih troje kolega stoje iza toga, kao deo nečijeg tima. Za jednog od njih se pokazalo da je učestvovao u falsifikovanju dokumentacije u apoteci Instituta, sa gubitkom traga o potrošnji skupog leka tokom te godine, kako bi mi namestili da sam pacijentima prodavala te skupe lekove, umesto da se troše normalno. Protiv njega sam podnela krivičnu prijavu, za koju ni posle godinu dana ne znam šta se dešava. Kružile su priče da sam uzela pare koje je trebalo da budu upotrebljene za edukaciju lekara, a one su sve vreme stajale na računu Medicinskog fakulteta kome su i uplaćene. Pritisci su bili svakodnevni. To pismo sa optužbama je deo hajke na mene, od strane interesnih grupa, pre svega vezanih za navedene direktore, očito bivšeg ministra zdravlja Tomice Milosavljevića, nekih sada poznatih aktera, među kojima su i pojedinci čija imena sam saznala po njihovom hapšenju, i nekih važnijih persona koji su bili iznad njih. Bio je to samo deo započete hajke, koja se doticala svakog aspekta mog života, i trajala sve vreme koliko sam bila Sekretar za zdravstvo. Pored napada u medijima da sam oklevetala najbolje direktore, da sam neosnovano izrekla optužbe na njihov račun, ubrzo je usledilo nekoliko tužbi za tešku klevetu. One su došle od strane svih direktora zdravstvenih ustanova (sa izuzetkom direktora KBC Zvezdara), kao i od strane preduzeća Medical System koje je sklopilo ugovor za nabavku nameštaja sa DZ Zvezdara. Tadašnji ministar zdravlja Tomica Milosavljević je, vrlo eksplicitno, u novinama tvrdio da sve što sam iznela predstavlja ozbiljne optužbe protiv najsposobnijih i najboljih direktora zdravstvenih ustanova, da su to paušalne procene. U medijima se stalno arbitriralo da li će opstati Vlada i šta će uraditi LDP koji je podržao moju inicijativu, i ispred kojih sam kao nestranačka ličnost bila postavljena na mesto sekretara za zdravstvo. Mediji su izveštavali da sam bez razloga optužila te direktore i svuda je namerno stvarana atmosfera da sa mnom nešto nije u redu, jer eto, optužujem nevine.

- Svakog dana na poslu u mučnoj atmosferi, radila sam okružena, između ostalog, i nekim ljudima koji su imali zadatak da stalno prave opstrukciju bilo kojih mojih aktivnosti u sekretarijatu. To je radila moja zamenica (članica G17+), koja je kasnije, po mom odlasku iz sekretarijata, nagrađena mestom direktora DZ Novi Beograd. Pretnje su bile učestale, kolege sprečavane da sarađuju sa mnom. Neki su mi to otvoreno govorili osećajući se neprijatno zbog svega. Prijatelji su mi pričali kako se određeni ljudi hvale da će namestiti da uskoro završim u zatvoru. Dobijala sam mnogo anonimnih, pretećih pisama na adresu Sekretarijata i Instituta, punih najstrašnijih reči, psovki, uvreda.

- U Novembru mesecu 2008.g, Gradonačelnik je izašao sa podrškom mom  predlogu za smenu pet direktora zdravstvenih ustanova. Sednica Skupštine grada, koja jedino može da donese odluku o razrešenju direktora, dugo nije bila zakazivana. Podneti su bili i zahtevi Gradskoj budžetskoj agenciji za kontrolu ovih ustanova. Krajem  novembra 2008. godine nezvanično se saznalo da je  završena istraga Gradske budžetske inspekcije po mojim navodima, koja je utvrdila da nema nepravilnosti u radu optuženih direktora. "Ispostavljalo se" da nisam u pravu, i zvaničan izveštaj Gradske budžetske inspekcije je bio, da nije našla ni najmanji propust u radu direktora pet zdravstvenih institucija koje sam optužila zbog navodnih malverzacija u radu, kršenju Zakona o javnim nabavkama i nenamenskog trošenja sredstava. Gradonačelnik Dragan Đilas je, početkom decembra 2008.godine, formirao Specijalnu komisiju od šest članova, koja je trebalo da obiđe tri Kliničko-bolnička centra i ustanovi u kakvom su stanju. Sednica Skupštine grada konačno biva zakazana za 15.decembar 2008. godine. Par dana pre sednice, direktorka DZ Palilula je dala ostavku. Skupština grada na svojoj sednici održanoj tog 15.decembra, 2008., je po kratkom postupku smenila direktorke DZ Palilula Jasminku Jelić, i DZ Zvezdara Branku Grujić, a član Gradskog veća Vladan Šubarević je podneo ostavku. Izveštaj Specijalne komisije je ukazivao na nedovoljno savesno rukovođenje ustanovama. Tek sa izveštajem Gradske budžetske agencije, sa analizom poslovanja ovih ustanova dostavljenim početkom februara 2009g, nađene su silne zloupotrebe. Tada je bila zakazana i sednica Skupštine grada sa predlogom za 11. Februar 2009., stavljen na dnevni red zahtev za smenu direktora tri Kliničko-bolnička centra i to po kratkom postupku odlučivanja bez prava rasprave. Dan pre te sednice 9. februara, 2009., direktor KBC Zvezdara je podneo ostavku. Jedinu šansu da stvari budu realno prikazane javnosti videla sam u mogućnosti da se otvori rasprava i jasno ukaže na činjenice i razloge zahteva za smenu ovih direktora. Lično sam procenila da smena direktora po kratkom postupku, bez rasprave, otvara prostor da kroz izvesno vreme optužbe budu prikazane kao neosnovane, i kao moj hir, ukoliko neke interesne grupe uspeju da me diskredituju, pa te iste ljude vrate na direktorska mesta. Zamolila sam za pomoć, jednog odbornika iz opozicije, čije ime iz duboke zahvalnosti i poštovanja neće biti izrečeno. Iako je odbornik opozicije insistirao da se raspravlja o razlozima zahteva za smenu direktora zdravstvenih ustanova, i da se da reč gradskoj sekretarki, predsedavajući su to odbili. Tek krajem dana, većinom glasova (samo odbornici SRS i DSS glasaju protiv), donosi se odluka o smeni tri direktora, po kratkom postupku bez rasprave. Posle celodnevnog diskutovanja, izašavši ispred sale, gde su me saleteli novinari izjavljujem da je, za neuspešne rekonstrukcije i loše stanje dva Kliničko bolnička centra, odgovoran ministar zdravlja, uz epitet koji mi kroz par dana donosi njegovu privatnu tužbu za klevetu.

- U početku po mom zahtevu za smenu pet direktora itekako su mi fizički pretili. Tačno je, da sam kraći period potom, imala 24-časovnu policijsku pratnju. Kasnije, to više nije bio slučaj, iako su pokušavali da mi preko nekih uglednih ljudi naznače da će mi se, svakako, u bliskoj budućnosti osvetiti preko mog deteta. Ja sam pak dala ostavku  u momentu kada nije više bilo prostora za normalan, konstruktivan rad, jer nije bilo političke volje za neophodnom izmenom zdravstvenih zakona. Podnela sam ostavku, kada sam posle par meseci upornog zahtevanja za neophodnim promenama Zakona o zdravstevnoj zaštiti, shvatila da nema volje ili snage da se isti promeni. Samim tim nije bilo mogućnosti da grad uspostavi kontrolu nad zdravstvenim ustanovama čiji je osnivač, i da se započnu prave reforme.

Bolnice i domovi zdravlja dobijaju novac iz više izvora: od "vanstandardnih" usluga, Ministarstva zdravlja, Grada, lokalnih (opštinskih) samouprava, NIP-a, RZZO, projekata, donacija. Ali grad, kao njihov osnivač, ne može da dobije podatak odakle i koliko je novca ušlo i kako je potrošen. To je prostor za ogromnu manipulaciju tj. korupciju. Neke zdravstvene ustanove u Beogradu (sigurno i u drugim delovima Srbije) su  postale pravi feudi upravo zbog suštinske partijske podele "prava"  na te zdravstvene ustanove i to predstavlja i udeo u finansiranju političkih stranaka. Žalosno je što ne funkcionišu neutralna tela koja bi trebalo da ih kontrolišu, da imaju uvid u njihov rad. Odnosno, institucije sistema koje treba da kontrolišu njihov rad ne funkcionišu. Pritom pružanje potrebnih usluga pacijentima nije nimalo bolje. Naprotiv.

Zabrinutost nekih stručnih krugova i široke javnosti zbog korupcije je itekako opravdana upravo i zbog galopirajuće korupcije u zdravstvu uprkos činjenici da je EU donirala oko 150 miliona evra u projekte koji su trebali da reformišu srpsko zdravstvo. To je Vlada RS priznala, i u odgovoru na pitanje iz Upitnika EK koji je najkorumpiraniji sektor, gde se eksplicitno navodi zdravstvo. Nedavno je Gallup media izneo rezultate na zahtev UNDP-a nastavljenog istraživanja na temu korupcije. Tu se i dalje ukazuje na rast korupcije u zdravstvu, u poslednjih 6 meseci za nekoliko procenata, a prosečan iznos mita u oktobru 2010. god.  je 255 EUR, što je značajno više nego prethodno. Jer u oktobru 2009. godine taj iznos je bio 164 evra, dok je u martu 2010. bio 169 evra. Još važnija činjenica proizašla iz te ankete je diskreditacija EU donacija - raste nepoverenje građana u donacije, a takođe i u NVO. Poljuljano poverenje naroda u EU, kome je EU dala oko 1,3 milijarde evra pomoći, od toga oko 130 miliona evra za projekte koji su trebali da reformišu zdravstvo, proizilazi iz činjenice da je značajan broj tih projekata loše koncipiran  i/ili  implementiran, ili pak su rezultati projekata izostali/katastrofalni. Posledice falsifikovanja rezultata i realnog impakta EU projekata su upravo: diskreditacija EU u srpskoj javnosti, diskreditacija Srbije u očima EU donatora, velika šteta po zdravstvenu zaštitu građana, otežana integracija Srbije u EU, kompromitovanje IPA i svih budućih projekata koje finansira EU, a čija realizacija i kontrola prelaze potpuno na vladu Srbije u 2011/2012.godini. Na našem drugom okruglom stolu, decembra 2010., analizirani su efekti nekih od tih projekata u zdravstvu, finansiranih od Evropske unije, na bazi dokumenata o aktuelnoj situaciji, i izveštaja "Ocena međunarodne pomoći zdravstvenom sektoru Srbije" nezavisne međunarodne grupe eksperata Ecorys, iz aprila 2010. godine. Tada je zaključeno da je značajan broj projekata, za koje je EU dala milione evra, a čiji su kreatori i izvođaći bili lokalni saradnici koji su trebali da približe srpsko zdravstvo evropskim standardima, loše koncipiran  i/ili  implementiran, ili pak su rezultati projekata izostali /katastrofalni. Pritom su  projekti u velikom broju slučajeva od  domaćih izvođača lažno prikazani  uspešnim. Zdravstveni funkcioneri su tada najavili dolazak, ali nisu učestvovali na diskusiji na okruglom stolu.

- Kolika je politička volja u našoj zemlji, za borbom protiv korupcije, ukazuje i činjenica da je u medijima, umesto otvaranja stručnog dijaloga kojim bi se utvrdile predpostavke otklanjanja uzroka sistemske korupcije u zdravstvu, ubrzo usledila agresivna reakcija tadašnjeg republičkog ministra zdravlja Tomice Milosavljevića. Na konferenciji  povodom jednog od projekata, gde su NGO Doktori protiv korupcije nazvani neprijateljskom, protiv-vladinom organizacijom, omalovažavani i vređani članovi, uz istovremeno odbijanje navoda iz izveštaja međunarodne ekspertske Ecorys grupe. A preduslov borbe protiv korupcije u zdravstvu je, pre svega, postojanje političke volje za tu borbu i za neophodne institucionalne promene, najvažnije:

-Promena zakonske regulative

-Eliminisanje konflikta interesa i koruptivnih odredbi

-Demonopolizacija državnih davaoca i osiguranja RZZO

-Slobodan izbor: 1)lekara 2)bolnice 3)osiguranja

-Efikasni mehanizmi kontrole javnih nabavki                                                

-Formiranje eksternog sektorskog antikoruptivnog tela

-Monitoring i evaluacija rezultata međunarodne pomoći

- Svakako da sve što se dešava tzv. "duvačima u pištaljku" među kojima sam i ja, odražava upravo prvu i osnovnu stvar, a to je postojanje političke volje za borbu protiv korupcije. To je praktično teško ostvarivo u ovakvim koalicionim podelama interesa i međusobnim uslovljavanjima, gde se tim putem finansiraju neke, ako ne i sve partije. Zato se na mnoge načine simulira borba protiv korupcije, pa marginalizuju bitne stvari, a fokusira pažnja javnosti na manje važne. Umesto da se ukazuje na partijsku podršku korupciji u zdravstvu, s obzirom da je ova oblast veliki izvor nelegalnog finansiranja političkih stranaka, naravno uz lično bogaćenje partijskih kadrova, najviše se priča kada se uhapsi lekar zbog 200 evra mita. To jeste jedan takođe veoma važan vid korupcije, ali daleko od toga da je on rušilac normalnog funkcionisanja zdravstvenog sektora. On je posledica (namerno) ustoličenog koruptivnog sistema u sektoru zdravstva. Naime, istovremeno, preko skrivenijih koruptivnih kanala odlivaju se stotine miliona evra, ali to je za javnost dobro čuvana tajna. U tome i leži razlog sistemske korupcije i održavanje stalne mistifikacije oko načina borbe protiv ove kriminalne pojave. Stoga se može govoriti i o simulaciji borbe protiv korupcije kao realnom stanju, i odrazu nepostojanja dovoljne političke volje za borbu protiv korupcije. Neophodno je naglasiti da  borba protiv korupcije u zdravstvu, zbog postojećih političkih blokada usled velikih privatnih i stranačkih interesa, ne bi bila moguća bez snažne podrške i solidarnosti EU sa građanima Srbije.

Ta takozvana "mala" korupcija je samo posledica velike korupcije čiji je epicentar u samom ministarstvu zdravlja i RZZO. Kada se bude suzbila takozvana "velika" korupcija u najvišim političko-zdravstvenim ešalonima, i kada lekar, koji je na kaju koruptivnog lanca, bude video da i visoki zdravstveni funkcioneri odgovaraju za svoje postupke i idu u zatvor, onda će se ovaj oblik "male" korupcije bitno redukovati. Jer u ovom trenutku, zbog nakardanih koruptivnih zakona i partokratskog upravljanja zdravstvom, gde jedna stranka vodi resor 9 godina, što je tranzicioni unikum, uspostavljen je mehanizam koruptivne koalicije između menadžementa-partijskih aparatčika i lekara izvršioca po principu "ti mene pusti da kradem milione za sebe i stranku na nivou javnih nabavki, a ja ću da zatvorim oči kada uzmeš pacijentu par stotina/hiljada evra za lečenje". Naravno, osim što je koruptivna koalicija dovela do potpune etičke degradacije u zdravstvu, ona pre svega, nanosi ogromnu štetu pacijentima, osiguranicima i poreskim obveznicima.

- Jednostavno, neko jeste prvo odredio, namenio precizni iznos novca u milionima evra, koji treba potrošiti za godišnju nabavku, kupovinu nekih i tačno određenih lekova kao što je molekularna terapija ili neki jako skupi citostatici. Ta alokacija budžeta se vrši od strane zdravstvenih vlasti tj. neko je tačno znao (odredio?)  precizno koliki će biti promet za neke od ovih lekova te godine. Tek tada se angažuje Komisija za citostatike, kojoj se daje zadatak da se odredi populacija pacijenata koja će potrošiti tu količinu lekova tokom godine, a da pri tome druge populacije  pacijenata ne mogu da prave primedbe. To se sve maskira sloganom da država nema para za sve kojima bi trebalo dati te lekove. Tako se izvitoperuju indikacije za primenu određenih lekova i postavljaju različiti, često neopravdani prioriteti za lečenje. Proces bi trebalo da ide od definisanja prioriteta nabavke pojedinih  lekova zavisno od aktuelnih potreba i učinka lekova na preživljavanje razlicitih grupa pacijenata sa malignim oboljenjem, a na osnovu doktrine/vodiča koji su u skladu sa međunarodno priznatim principima lečenja ovih bolesnika. List Kurir je nedavno otkrio da je RZZO u februaru kupio citostatike sa "C" liste za ovu godinu, bez tendera, i to u direktnim pregovorima s firmama, i bez javnog oglašavanja. Da bi izbegli tender, otišli su korak dalje, i usvojili pravilnik o nabavci lekova. Tu su se lažno pozvali na dopis Agencije za lekove i medicinska sredstva da postoji jedan proizvođač i jedan ekskluzivni distributer. Međutim, Agencija, koja inače i nema ingerencije za to, već Uprava za javne nabavke, u odgovoru "Kuriru" je rekla da ih niko nije ni pitao o distributerima. Nabavka bez javnog oglašavanja može da se izvede po zakonom strogo propisanim pravilima, a ovo je očito protivno odredbama Zakona o javnim nabavkama.

- Prvi put sam pozvana na sastanak komisije 2006. godine kad se "raspodeljivao" pušački dinar, odnosno suma od oko 4-5 miliona evra za citostatike, od čega oko 750.000 evra za lečenje karcinoma pluća kao pušačke bolesti. Formiranjem nove Komisije za citostatike 2007. bila sam na prvom sastanku, i potom dala ostavku, upravo zbog pogrešno postavljenog načina odlučivanja o davanju citostatika sa "B" i "C" liste. Naime kad bismo imali Zakon o Zdravstvenom osiguranju npr. kao druge evropske zemlje, gde se prepoznaje osnovni paket zdravstvenih usluga za sve (besplatni), a zatim postoji i mogućnost dodatnih zdravstvenih usluga tj. dopunska osiguranja, tada bi pacijent u momentu dijagnoze bolesti znao šta tačno dobija za svoje osiguranje i da li treba da doplati nešto za još neki lek ili intervenciju koje njegovo osiguranje ne pokriva. Ovde je obrnuta priča: svake godine se odvaja suma novca iz Republičkog fonda za zdravstvo za ovakve lekove, obično srazmerno potrošnji iz prethodne godine, pa se tek onda komisijski "nalaze grupe pacijenata - indikaciono područje", upravo za toliku sumu novca, tačnije, količine tih lekova. Tu se onda daju različiti prioriteti, sa aspekta koje bolesti i u kojoj fazi lečiti takvim lekovima, kao i sa aspekta izbora lekova iste grupe, i količina lekova  koje proizvodi ili distribuira više farmaceutskih firmi zavisno i od  cene. To je priča o "besplatnom zdravstvu", jer čekajući na besplatno lečenje možete ponekad i da umrete. A, u međuvremenu, osiguranici u Srbiji plaćaju privatno preko 300 miliona evra godišnje za potrebne zdravstvene usluge.

- Ne treba ovako visok nivo sistemske korupcije svoditi samo na lekare koji rade sa pacijentima. Istraga je, sigurno, utvrdila gde su ti viškovi količina citostatika. Citostatici se koriste prema utvrđenim protokolima lečenja malignih bolesti. A doze se striktno određuju prema matematičkoj formuli, najčešće u odnosu na jedinicu površine tela. Konzilijumi naših institucija donose odluku o vrsti protokola, broju terapijskih ciklusa, kao i o radioterapiji. Slično su i jasne indikacije za molekularnu, skupu biološku terapiju. Postoje za to jasne preporuke, protokoli odgovarajućih evropskih i američkih stručnih medicinskih udruženja, kao što je Evropsko udruženje za medikalnu onkologiju. Mi u Srbiji često ne pratimo ove preporuke, zbog nedostatka savremenih lekova koji su skupi, ili se ne priznaju od strane RZZO, ili su stoga ograničene indikacije za njihovu primenu. Nekako, ne verujem da je moguće davati veće doze citostatika deci, jer su neželjeni efekti lekova jako opasni i vidljivi, pa bi veće doze mogle biti smrtonosne. Pre postoji mogućnost da su fiktivno (na papiru) davane veće doze citostatika, da bi se "potrošile" željene količine na godišnjem nivou nabavke.

Nastavak intervjua sledi u sledećem broju "Korena"…