„Borba“ protiv korupcije u zdravstvu

Početkom ovog meseca, na medijski brižno pripremljenoj konferenciji za štampu u Vladi Srbije, kada su se, u svojstvu kopredsedavajućih, pojavila dva „šefa združenih snaga“, tj. programski direktor CeSID-a i „istine željan“ ministar zdravlja, postalo je jasno da se, umesto savesnog sagledavanja problema, pristupilo njegovom šminkanju.

Stručnjaci su kao profesionalnu degradaciju doživeli i gromopucatelno najavljen „ključan“ nalaz istraživanja po kome „nemamo to da su lekari izgubili minimum profesionalne etike“. Takav manihejski pristup, primenjen na grupu, čiji se onda svi članovi svrstavaju ili u anđele ili u đavole, naučno je potpuno neutemeljen. Zašto bi se uopšte sumnjalo u ogroman broj lekara, naročito u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, koji čak i kada bi hteli, ne mogu da razviju paukovu mrežu u koju bi uletale žrtve? Zašto bismo, s druge strane, abolirali doktore koji se, recimo, bogate na neosnovanom odobravanju invalidskih penzija, ucenama za pomeranje pacijenata na listama čekanja, i sl.?

Najveća zamerka autorima istraživanja je, dakle, ograničenje svih složenih pojavnih oblika korupcije samo na jedan njen krivično-pravni aspekt, tj. na podmićivanje. Iz tog okvira izostavljeni su čak i materijalno vredniji nivoi sitne korupcije, recimo u visini nekoliko prosečnih mesečnih plata za neke složenije operativne zahvate.

Istraživačima je očito smetala međunarodno široko prihvaćena definicija Svetske banke po kojoj je korupcija zloupotreba ovlašćenja, odnosno položaja radi sticanja lične koristi. Ignorisanjem te definicije, van kruga interesovanja je ostala tzv. velika korupcija koja je dostupna funkcionerima i uključuje, uz ostalo, vrlo lukrativne javne nabavke.

Što je još važnije, takvim reduktivnim pristupom isključena je sistemska korupcija, za koju „Doktori protiv korupcije“ tvrde da se ostvaruje „preko legalizovanog konflikta interesa, dopunskog rada državnih lekara, privatnih večernjih klinika u državnim bolnicama, masovnog naplaćivanja lažnih vanstandarnih usluga, preskakanja lista čekanja za novac...“ i sl. Ako su, po podacima ovog udruženja, samo za taj vid iznuđivanja „građani prošle godine dali preko 300 miliona evra direktno iz džepa, a mimo obaveznog doprinosa“, zar ne postoji naučni interes da se i to sagleda?

Na kraju ostaju pitanja: Da li je svrha ove krnje ankete da pokaže teškoće Ministarstva zdravlja u odbrani sebe od potkupljivanju sklonog naroda? Da li je posao tog ministarstva da troši budžetske pare na svoju promociju ili da brine o zdravlju građana? Ako je CeSID posao dobio na tenderu, da li su ostali ponuđači odustali jer im se nije dopao nametnuti skup pitanja?