Krajem juna meseca poslanici u Odboru za zdravstvo Skupštine Srbije su vratili na „doradu” tri sistemska zakona (Zakon o lekarskim komorama, o zdravstvenoj zaštiti i o zdravstvenom osiguranju), a raspravu o četvrtom (Zakon o lekovima) odložili za jesen. Ovo predstavlja veliko ohrabrenje za sve građane, jer pokazuje da politički činioci pristupaju reformi zdravstva sa potrebnom odgovornošću. Ovakva odluka narodnih predstavnika, uprkos intenzivnom insistiranju ministra zdravlja prof. dr Tomice Milosavljevića da na brzinu progura sve zakone, je protumačena u stručnoj javnosti kao jasan signal nepristajanja na eksperimentisanje sa zdravstvenom reformom, ali i kao obavezujuća smernica ka harmonizaciji zakonskih rešenja sa odgovarajućim zakonodavstvom EU, od čega će najveću korist imati pacijenti. U paketu predloga i nacrta su se našla četiri sistemska zakona koja bi, po rečima predlagača, trebalo da „podignu na noge” teško oboleli organizam našeg zdravstva. Da će tri površno urađena predloga zakona dobiti negativnu ocenu se moglo već naslutiti i na javnim raspravama koje su bile organizovane u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, beogradu... Na raspravama je bilo očigledno da se lekari, stomatolozi i farmaceuti ne mire sa ovim ponuđenim rešenjima, pompezno najavljivanim i zamišljenim sa pretenzijom da regulišu zdravlje nacije.
     Od celog zakonskog „paketa” jedino je predlog zakona o lekovima, pisan uz pomoć stručnjaka Evropske agencije za obnovu i razvoj, pušten u dalju proceduru od članova Odbora za zdravstvo, jer zadovoljava kriterijume struke i kompatibilan je sa evropskom regulativom.
     Da će predlog Zakona o lekarskim komorama biti po treći put odbijen, bilo je lako predvidljivo jer su eksperti našli za zgodno da prepišu JUL-ovski zakon iz 1996. godine koji na apsurdan način meša lekare-državne službenike i lekare-privatnike u jednu komoru koja ima obavezujuće pravne i privredne nadležnosti i ovlašćenja. Već postojeća državno-privatnička farmaceutska komora se pokazala kao skupi promašaj što dokazuju desetine miliona evra gubitka zbog neravnopravnosti na tržištu između državnog i privatnog sektora. Ne treba posebno naglašavati da u zemljama EU ovako koncipirana lekarska komora nigde ne postoji. Višemesečna upozoravanja preko medija o štetnosti ovog koncepta su ostajala bez odjeka i odgovora u Ministarstvu zdravlja, pa je fijasko u skupštinskom Odboru za zdravstvo logičan kraj ove zablude.
     Slabog kvaliteta je i nacrt Zakona o zdravstvenoj zaštiti, bazični sistemski zakon, posle Ustava za građane jedan od najvažnijih zakona, na koji se može staviti više primedbi nego što sam ima članova. Osim pravne neodređenosti i brojnih kontradiktornosti, zapanjuje neshvatanje nužnosti sprovođenja vlasničke transformacije primarne zdravstvene zaštite, što predstavlja suštinu ove faze reforme. U svim zemljama u okruženju koje su krenule putem tranzicije i integracije u Evropsku uniju primarna zdravstvena zaštita je privatizovana čak i do 98%. privatni sektor se u brojnim članovima nacrta zakona neravnopravno tretira u odnosu na državni sektor, što rezultira diskriminizacijom prema lekarima-privatnicima, a time i prema njihovim brojnim pacijentima. Lekar-privatnik ne može da overi recept jer mu Ministarstvo zdravlja ne odobrava pečat, njegovi uputi specijalisti u državnom sektoru nemaju važnost, a izveštaji o bolovanju se ne priznaju. Na ovaj način, što je najgore, i njegovi pacijenti postaju građani drugog reda jer moraju da plaćaju prepisane lekove za koje imaju ustavno pravo da ih dobiju na teret Fonda.
     Takođe, način funkcionisanja izabranog lekara, s ponosom najavljivane glavne novine ovog zakona je ostao stručno, pravno i privredno nedefinisan pojam. Poseban pravnički biser je član nacrta (čl. 104) koji je trebalo da omogući zdravstvenom radniku da pre podne bude državni službenik, a posle podne privatni preduzetnik. Legalizacija sedenja na dve stolice je, po rečima ministra, način da se suzbije požar korupcije, ali stiče se utisak da se odredbama o dopunskom radu u zdravstvu pokušava na „mala vrata” ozakoniti mito i korupcija. Ovaj član praktično omogućava svakom zaposlenom u zdravstvenoj (državnoj) ustanovi da pod zakup uzme prostor u toj istoj ustanovi za svoju privatnu ordinaciju, u kojoj će raditi popodne, dovodeći pacijente iz svoje prepodnevne smene, gde radi kao državni lekar. Zakon mu omogućava da obilato i besplatno koristi usluge zdravstvene ustanove u kojoj radi (laboratorija, hiruške sale...) za potrebe „svojih” pacijenata, kojima će preglede popodne naplaćivati po važećem cenovniku privatne lekarske prakse. Ova pravna fantazija, bi onda po nekoj logici stvari trebalo da omogući, na primer, da i sudije ili tužioci (državni službenici) u poslepodnevnim satima dopunski rade kao advokati (preduzetnici-poslodavci) u kancelarijama državnih sudova! Uvođenjem pojma takozvane licence (čl. 117) se diskriminišu univerzitetska diploma, položeni stručni i specijalistički ispiti iz zdravstva, jer od lekara traži ono što se ne zahteva od diplomiranog pravnika, ekonomiste, inžinjera... da periodično uz novčanu nadoknadu obnavlja dozvolu za rad. Stručno usavršavanje zdravstvenih radnika je nužno i neophodno, ali se mora sprovoditi stimulativnim, a ne restriktivnim merama koje predlaže Ministarstvo zdravlja.
     Ovakvih primera ima još mnogo u ovom nacrtu zakona koji se više bavi perifernim stvarima nego suštinskom vizijom o izlasku iz agonije ove javne službe.
     I treći vraćeni nacrt, o izmenama i dopunama zdravstvenog osiguranja boluje od iste teške infekcije stvaranja konflikata javnih i privatnih interesa. To se dobro zapaža u članu 106 koji bi trebalo da odredi način utvrđivanja cene zdravstvenih usluga. Isti pregovarači sede sa obe strane stola i u uspešnom dijalogu dogovaraju sami sa sobom kako potrošiti jednu milijardu evra, koliko građani naše zemlje izdvajaju za zdravstvo kroz doprinose. Nema čak ni nagoveštaja o decentralizaciji zdravstvenog fonda, kao preduslova efikasnije kontrole prikupljenih sredstava.
     Razloga ovog skupštinskog debakla ima više, a osnovni je svakako nekompetentnost samozvanih eksperata kombinovana sa arogantskim stavom prema brojnim primedbama stručnih udruženja iz cele zemlje. Uostalom, odbacivanje pismene preporuke Evropske agencije za obnovu, organa EU u našoj zemlji, od strane rukovodstva ovog ministarstva da u izradi ova tri zakona učestvuju i stručnjaci iz Evrope je priznanje straha od kreativnog dijaloga i dokaz zatvorenosti u stereotipnu i sterilnu logiku prošlosti.
     Jasno je da reforma velikih javnih sistema kao što je zdravstvo daleko prevazilazi znanje lokalnih eksperata te da nije moguća bez šireg učešća stručnjaka EU. Dani koji slede pokazaće nam da li je rukovodstvo Ministarstva shvatilo koncepcijsku grešku predloženih zakona i da li je spremno da rešenje potraži kroz jednu široku konsultaciju sa strukom uz tehničku pomoć Evropske agencije za obnovu? Rešenje je tu, nadohvat ruke, ali samo treba zastati, staviti prst na čelo i osvrnuti se malo oko sebe, kako bi se izbegla lutanja i ogromni, nepotrebni materijalni troškovi koje ovakvi sistemski promašaji uzrokuju za naše društvo. Brža harmonizacija srpskog zdravstva sa zemljama Evropske unije je obaveza svih nas koji, i u državnom i u privatnom sektoru, svojim pacijentima-sugrađanima želimo da pružimo medicinske usluge dostojne vremena u kome živimo. 

Međuopštinsko udruženje privatnih
doktora stomatologije i doktora medicine