Članak "Daleko je 500 svetskih" u pitkom novinarskom stilu iznosi vrlo bolne činjenice o našem mestu na univerzitetskoj mapi sveta. Šokantan podatak da se ni jedan naš univerzitet, pa ni beogradski, ne nalazi ni medju 500 prvorangiranih po kvalitetu studija jasno ukazuje na stepen samozavaravanja i robovanja raznim mitovima u našem društvu. Kada građanin otvori novine ili pogleda televiziju stekne potpuno drugi utisak, nažalost lažan, o našem intelektualnom potencijalu. Na televiziji sve vrvi od brojnih doktora, profesora, specijalista i magistara, akademika koji nam vrlo ubedljivo objašnjavaju kako smo mi vrlo pametna i obrazovana nacija sa odličnim obrazovnim sistemom. Slično je i u novinama, brojni članci u vrlo pohvalnom tonu opisuju razna dostignuća u tehničkim ili medicinskim naukama. Međutim, surovi podatak da se ne nalazimo na univerzitetskoj karti sveta nas mora naterati da se duboko zamislimo kako da izađemo iz pogubnog kruga samozavaravanja i u svojim glavama razbijemo ilizije o našoj visokoj vrednosti.

S jedne strane imamo veliki broj akademskih građana i uopšte ljudi sa zvučnim titulama a sa druge strane nepristrasnu ocenu da se po broju naučnih radova ili citiranosti u referentnim međunarodnim časopisima nalazimo daleko od priznatih. Ovolika disproporcija ukazuje da se u našem unverzitetskom sistemu moraju stvari hitno menjati i uvoditi mnogo oštiji kriterijumi za nastavnike. Očigledno je da su poslednje decenije dovele do negativne selekcije na univerzitetu i hiperprodukcije profesora ali sa slabim međunarodnim kvalitetom. Prema tome,  oblast visokog školstva se mora radikalno reformisati i to po principima po kojima je privreda već izvršila svoju reformu. Osim sistemske demonopolizacije i racionalizacije, potrebno je sa postojećim sredstvima koje država izdvaja za obrazovanje i nauku ostvariti mnogo veću efikasnost pošto ne treba zaboraviti da se javna potrošnja neće povećavati još nekoliko godina. To je moguće ako se izmeni sistem nagrađivanja tako da oni profesori i naučnici koji objavljuju radove u međunarodno priznatim časopisima budu dodatno finansijski motivisani. Dosadašnja činovnička uravnilovka se pokazala pogubnom po kvalitet univerziteta pa jedini realni mehanizam koji bi brzo doneo pozitivnu promenu je nagrađivanje "po učinku" to jest po svakom objavljenom članku. I to ne simbolično nagrađivanje, već ono koje bi najboljima povratilo dostojanstvo i osećanje da su elita. Uz to bi naravno išlo i napredovanje u sticanju zvanja preko reda što bi dovelo do selekcije najkvalitetnijih, dok bi oni drugi potražili mesto u drugim delatnostima što bi dodatno rasteretilo budžet i ostavilo više sredstava za nauku. Ovako bi najproduktivniji naučnici i profesori odmah osetili da društvo konkretno vrednuje njihov rad a njihova međunarodna afirmacija bi doprinela i podizanju rejtinga univerziteta u kojima pripadaju.

Srbija je postala kapitalistička zemlja pa se i univezitet mora probuditi iz dubokog sna i zaboraviti na "ideologiju jednakih stomaka" iz nekih prošlih vremena. Jer i privredi i poreskim obveznicima su potrebni stručnjaci koji Srbiju mogu da što pre da priključe razvijenom svetu a njih može da napravi samo kvalitetan univezitet.

Draško Karađinović

Novi Sad