Reforme srpskog zdravstva na raskršću

 Ne ponavljati greške

Neograničene zdravstvene usluge nisu moguće sa ograničenim sredstvima pa je definisanje paketa osnovnih, garantovanih usluga na bazi medicinskog i finansijskog kompromisa srž uspeha reforme.

Poslednje tri godine tranzicije su protekle u brojnim, više ili manje uspešnim sistemskim promenama mnogih sektora našeg društva. Na fonu brzih promena ekonomskog i socijalnog pejzaža, reformski imobilizam srpskog zdravstva, velike javne službe sa budžetom od preko jedne milijarde evra i sa 130 000 zaposlenih, je opravdano izazivao zabrinutost stručnih krugova i javnosti. I desilo se ono što se moralo desiti. Seriju javnih konsultacija je otvorio Odbor za zdravlje i porodicu republičke Skupštine, najodgovornije telo u velikom sistemu zdravstvenih ustanova i organa naše zemlje.

 Na sednicama Odbora, trogodišni monolog Ministarstva zdravlja je konačno pretvoren u raspravu u kome su osim narodnih poslanika učešće uzeli i relevantni činioci našeg zdravstva od akademika iz SANU, preko stručnjaka iz specijalističkih sekcija do predstavnika privatnog sektora i republičkog zdravstvenog fonda.

Razotkrivanje propusta, slučajeva korupcije i pokušaja zataškavanja, od kojih je posebno tragična afera sa transfuziologijom, nagoveštava da skupštinski Odbor za zdravlje postaje mesto gde će se preseći Gordijev čvor srpskog zdravstva.

Na sastancima Odbora pokrenuta su mnoga suštinska pitanja zdravstva. Poslanici su u konceptu reforme koje predlaže ministarstvo zdravlja konstatovali brojne nedostatke a posebno nedostatak mera koje bi zaustavile trend depopulacije stanovništva Srbije, kritičnog fenomena za celo društvo.

Privatizacija delova zdravstva kao instrument podizanja efikasnosti pa i finansijske održivosti sistema, je i dalje tabu tema.

Očigledno, grupe skupih konsultanata i eksperata uposlenih u beskonačnim pilot projektima, koji su sami sebi postali cilj, ne pogađa surova stvarnost srpskog zdravstva. Odsustvo konkretnih mehanizama i jasnog finaliteta pokazuje da birokratija ministarstva ne teži realizovanju već simuliranju reforme. Kao što medijski napadno nabrajanje kvantiteta donacija ili kredita (koje treba vraćati) ne može sakriti nedostatak kvaliteta u predloženim sistemskim rešenjima u zdravstvu.

U kom pravcu se srpsko zdravstvo mora usmeraviti kako bi se približilo modelu koji postoji u evropskim a sada već i u susednim zemljama? Tri seta sistemskih mera mogu pokrenuti glomazni sistem državnog zdravstva sa mrtve tačke. Prvi potez je reforma zdravstvenog fonda kroz decentralizaciju i demonopolizaciju državnih davaoca usluga i prelaska na plaćanja lekara po principu "novac prati pacijenta". To znači da će sredstva iz fonda ići prema lekaru koji je odabran od pacijenta jer ga kvalitetno leči.

Ukidanje diskriminacije miliona građana koji se leče u privatnom sektoru a podležu obaveznom izdvajanju doprinosa za državno zdravstvo je druga važna posledica ove mere jer dodatno ovo direktno plaćanje UNICEF procenjuje na oko 400 miliona evra!

Promena vlasničkih odnosa i prelazak na princip plaćanja lekara po učinku od strane Fonda a ne više po paušalu, garantuje građanima da će za svoja izdvajanja dobiti kvalitetnije i jeftinije lečenje. Postojećem privatnom sektoru treba omogućiti kroz profesionalne organizacije privatnih lekara izjednačavanje sa državnim zdravstvom preko planiranja mreže, pregovora oko cena usluga i refundiranja pacijenata.

Ove mere bi sprečile dupliranje skupih kapaciteta a postale bi stimulus razvoja i dobrovoljnih dopunskih zdravstvenih osiguranja, koje osiguraniku obezbeđuju vanstandardne usluge po pravilima tržišišta.

Reforme fonda nisu moguće bez definisanja prava koja osiguranik realno može ostvariti, jer sada građani imaju sva prava, ali samo na papiru. Neograničene zdravstvene usluge nisu moguće sa ograničenim sredstvima pa je definisanje paketa osnovnih, garantovanih usluga na bazi medicinskog i finansijskog kompromisa srž uspeha reforme.

Drugi set mera mora otvoriti ljudskom resursu u zdravstvu mogućnost za kvalitetnu promenu sadašnjeg nezavidnog položaja. Zaposlenim stručnjacima u primarnoj zaštiti (domovi zdravlja, apoteke…) koji čine skoro dve trećine od ukupnog broja lekara u državnom sektoru treba predložiti promenu pravnog i privrednog statusa kroz privatizaciju kako je to već urađeno svuda oko nas.

Lekari službenici kroz ovaj proces postaju privatni preduzetnici koji zakupljuju kapacitete doma zdravlja i umesto plate, fakturisanjem pruženih usluga zdravstvenom fondu ostvaruju prihod. Racionalizacija je potrebna i kod nemedicinskog osoblja koje skoro tri puta brojnije nego u EU. Ukratko, može se reći da je privatizacija primarne zaštite velika ali još uvek neiskorišćena razvojna šansa srpskog zdravstva.

Treći set mera podrazumeva optimalizaciju postojećih kapaciteta. Bolnički sektor se mora organizaciono prilagoditi novim merilima efikasnosti jer je to uslov opstanka mnogih ustanova s obzirom da postoji i višak bolničkih kapaciteta i regionalna neravnomernost.

Podsetimo, u Srbiji ima u proseku za 1/3 kreveta po stanovniku više nego u EU i da je oko 50% krevetskog fonda u bolnicama prazno. To pokazuje da je neophodno restrukturiranje regionalnih bolnica kako bi se smanjio pritisak pacijenata na kliničko-bolničke centre.

Istovremeno, i lečenje u najskupljem segmentu, kliničko-bolničkim centrima, se mora bitno smanjiti. Ove ustanove više liče na velike domove zdravlja nego na visokospecijalizovane klinike pošto je četiri petine usluga moglo da se obavi na predhodnim i jeftinijim nivoima lečenja. Ali kada postoji, samo u Beogradu, oko 150 profesora hirurgije onda je jasno zašto se i jednostavne operacije slepog creva rade na skupom nivou a ne u jeftinijoj regionalnoj bolnici ili zašto su hospitalizacije pacijenata predugačke. To stvara nepotrebnu preopterećenost ovog segmenta zdravstva i formiranje onih čuvenih “lista čekanja “ koje onda postaju generator korupcije.

Predloženim merama je moguće značajno smanjiti evidentno rasipanje a metodama savremenog menadžmenta, uz novu regulativu se mogu brzo aktivirati velike unutrašnje rezerve u zdravstvu.

Zdravstvo postoji zbog građana a oni od reforme očekuju da konačno budu refundirani od fonda kada se odluče na lečenja kod privatnog lekara. Sve ispod ovog minimuma je samo ponavljanje grešaka iz prošlosti i grčevit pokušaj konzerviranja postojećeg stanja od brojnih retoričara reforme koji, sve sedeći na dve stolice, bučno najavljuju reformu a tiho i uporno blokiraju promene.

Draško Karađinović

Portparol Društva privatnih doktora

stomatologije Srbije