NOVI SAD, UTORAK  28. JANUAR  2003. GODINE

UMESTO JAVNE RASPRAVE

Papazjanija oko lekarske komore


Prečanske “doce”, “Dnevnik”, 30. decembar

Kako i posle nekoliko nedelja od objavljivanja članka “Prečanske ’doce’ kako Beograd kaže” (objavljen 30. decembra 2002. u “Dnevniku”) o predlogu zakona o lekarskim, stomatološkim i farmaceutskim komorama nisam zapazio reagovanja, ukratko ću upozoriti na moguće štetne i skupe posledice po naš zdravstveni sistem.
Po ovom konceptu, kojem je odavde najviše kumovala neformalna grupa lekara iz novosadske podružnice Društva lekara Vojvodine - Srpskog lekarskog društva (DLV - SLD), lekarska komora bi se sastojala od skupštine koju čine dva veća: veće lekara zaposlenih u državnoj službi i veće lekara iz privatne prakse. Iz zajedničke skupštine se biraju svi organi, disciplinsko veće, predsednik... Vrlo sličan model hibridne komore, baziran takođe na Zakonu o lekarskoj i farmaceutskoj komori iz 1996. godine, zastupa i rukovodstvo beogradskog SLD u svom predlogu o komorama zdravstvenih radnika; o lošim stranama tog rešenja je već dovoljno toga i rečeno a i napisano u štampi.
Apsurdnost ovakvog koncepta je odmah uočljiva jer se u jednu organizaciju profesionalnog karaktera guraju dve potpuno različite statusne grupe lekara: oni koji su zaposleni u državnoj službi i privatnici. Poznato je da lekari zaposleni u državnoj službi regulišu svoj status korpusom zakona o radu i radu u državnim organima, a lekari iz privatne prakse svoj položaj definišu na osnovu Zakona o preduzetnicima. Spajanje ove dve profesionalno-statusno različite kategorije lekara u jednu komoru koja ima nadležnosti i ovlašćenja pravne i privredne prirode s obavezujućim dejstvom za sve članove suprotno je i pravnoj i ekonomskoj logici, a da je daleko i od zdrave pameti, to se ne mora, mislim, posebno naglašavati.
Zasnovan na ovako defektnom konceptu, predlog zakona o komorama vrvi od ustavnih, pravnih i privrednih kontradikcija i koflikata interesa, koji su neizbežni kada dve profesionalno-statusne grupe treba da izraze svoje interese u okviru jedne organizacije. Najprostiji od bezbroj primera o nemogućnosti da ovakva hibridna komora usaglasi interes može se ilustrovati protivrečnošću potpuno legitimnih interesa zaposlenih lekara da imaju velike plate i lekara privatnika da imaju male poreze. Nikakva jedinstvena komora ne može spojiti ova dva interesa, i to je zakonodavac već regulisao i jasno razdvojio i Ustavom i odgovarajućim zakonima. Navedimo neke paradokse ovog predloga. U članu 1 kaže se da je komora nezavisna (od države), a u skupštini i organima komore se nalaze zaposleni lekari koji su na platnom spisku te iste države?! S ovakvom strukturom komore bilo bi ispravnije da se kaže da je komora Vladina organizacija, ali onda nije kompatibilna s profesionalnim lekarskim organizacijama u EU... i evo opet problema!
U istom planu se kaže da je komora profesionalna organizacija (što podrazumeva privredna i pravna ovlašćenja), a u obrazloženju članova 27 i 30 se kaže da je ona strukovno udruženje, što je dijametralno različito po posledicama od prethodnog?!
Ili, član 5 predviđa da komora izdaje ili oduzima licence (prevedeno na srpski, dozvole za rad), i to uprkos posedovanju fakultetske diplome, državnog ispita, specijalističke diplome... Postavlja se pitanje da li državne diplome i dalje važe i pred kojim interesnim grupama i za koje novce će se “licenciranje” obavljati?
Član 28 ovog predloga, daje ovlašćenja komori da trajno zabrani lekaru obavljanja poslova zdravstvene delatnosti! Znači, disciplinsko veće lekarske komore može ono što ne može ni okružni sud, ni vrhovni sud, ni ustavni sud, a ne postoji ni u Ustavu Republike Srbije jer ovaj ne predviđa trajno oduzimanje građanskih prava!
Prve žrtve hibridne komore, ako prođe zakonsku proceduru, su naši pacijenti, i to uprkos pompeznim najavama o visokim etičkim dometima ovakvog organizovanja lekara. Potpuno je očigledno da su kvalitet lečenja i norme pravne zaštite pacijenata usko povezani s modelom organizovanja lekarske struke, i u razvijenom svetu ta je sprega precizno definisana. Ako se usvoji predloženi model hibridne komore, koji, odgovorno naglašavam, ne postoji ni u jednoj zemlji EU, onda je jasno da se standardi lečenja, kao i pravni načini zaštite pacijenata i lekara, ne mogu preuzeti iz ovih zemalja zbog paradoksa koje ovaj zakon generiše. Samo ta činjenica je dovoljan razlog da se ozbiljno razmisli o tome da li su nam potrebni ovakvi sistemski eksperimenti u zdravstvu.
Sledeća žrtva su sami lekari iz oba sektora. Zaposleni u državnim ustanovama dobijaju s ovakvom komorom, pored malih plata, teških uslova rada, predstojeće racionalizacije broja zaposlenih, još i licencu, koja košta i koja se može produžiti, ali ne mora, u zavisnosti od potrebe i raspoloženja uprave zdravstvene ustanove, i koja, u stvari, predstavlja idealni instrument disciplinovanja zaposlenih kolega. Lekari privatnici probleme s licencom, permanentnom edukacijom ili stručnim nadzorom neće imati sve dok budu mogli da plaćaju interesnim grupama. Ako to ne budu mogli, ući će u zonu rizika i strepnji. Doduše, poslednjih dana neke specijalističke grane lekarske struke počinju da sa zabrinutošću analiziraju predloge zakona o komori pa je tako (konačno) predviđena i javna rasprava stomatologa iz privatne prakse u Beogradu, ali većina kolega još nije dobro razumela šta će ih snaći ako ovaj koncept komore bude pretočen u zakonsku normu.