Dnevnik210604

HOĆE LI BITI MOGUĆE DA ZDRAVSTVENO OSIGURANJE POKRIJE LEČENJE I U PRIVATNIM ORDINACIJAMA?

Kod privatnika o državnom trošku?

Pacijenti će biti oštećeni jer neće moći da idu kod doktora kojeg su sami odabrali, već
kod nekog koji je potpisao ugovor sa fondom

Već godinama se govori o potrebi da se određeni broj privatnih ordinacija uključi u sistem finansiranja zdravstvenog osiguranja, ali ništa konkretno nije urađeno. – Iako su završili iste fakultete, privatni lekari i stomatolozi ni danas nemaju pravo da ispišu recept, upute pacijenta u državnu zdravstvenu ustanovu na pregled, da izdaju opravdanje za izostanak s posla ili škole... – Čak oko 40 odsto zdravstvenih usluga pružaju beli mantili u privatnom sektoru

Obaveštenje ministra zdravlja dr Tomice Milosavljevića da će od ovog meseca Republički zavod za zdravstveno osiguranje pozivati privatne apotekare, stomatologe i lekare na dogovor o sklapanju ugovora o delimičnom plaćanju troškova lečenja građana koji se kod njih leče, izazvala je veliko interesovanje i pacijenata i medicinskih radnika u privatnoj praksi. Već godinama se govori o potrebi i nastojanju da se i određeni broj privatnih ordinacija uključi u sistem finansiranja iz državne zdravstvene kase, ali ništa konkretno nije urađeno. Hoće li ovoga puta biti drugačije? Godinama je privatna praksa kod nas stasavala i razvijala se kao pastorče zdravstvenog sistema, otuđena i izdvojena iz zdravstvene kase. U teškim ratnim vremenima privatna praksa je u velikom delu pomogla, a u pojedinim segmentima i potpuno zamenila rad državnih zdravstvenih ustanova, koje su zbog nemaštine često bile prinuđene da obustave rad pojedinih odeljenja. Iako su diplomirali na istim fakultetima, privatni lekari nisu izjednačeni sa zaposlenima u državnim ustanovama. Lekar u privatnoj ordinaciji ni danas ne može da propiše lek o trošku zdravstvenog osiguranja, ne može da uputi pacijenta u državnu ustanovu, niti se priznaju lekarska opravdanja koja oni napišu zbog izostanaka s posla ili škole.

Kako to rade drugi

U evropskim zemljama već odavno je privatna praksa uključena u sistem državnog finansiranja. Ali, gotovo nigde nisu sve privatne ordinacije finansirane iz državne zdravstvene kase. U Austriji, na primer, svake godine vlasnici privatnih ordinacija sklapaju ugovor o finansiranju s državnim zdravstvenim fondom, a tom prilikom od njih se traži da se pridržavaju ponuđenih uslova, standarda i propisanih protokola u radu, cena koje fond određuje... Osiguranici dobijaju spisak ordinacija u kojima mogu da se leče o trošku zdravstvenog osiguranja, ali i spisak intervencija koje fond pokriva.
Pojedine zemlje koje su prošle kroz tranziciju, u želji da što pre prevaziđu dugogodišnji jaz između finansiranja državne i privatne prakse, preko noći su dale mogućnost svim privatnim lekarima, stomatolozima i farmaceutima da sklope ugovor o finansiranju, ali su se ubrzo opekle o ovakvu odluku jer je zdravstvena kasa često posle samo pola godine bila gotovo opustošena, pošto priliv novca nije bio dovoljan da pokrije ogroman odliv koji se odjednom pojavio.

I pored toga, sve veći broj pacijenata leči se u privatnim ordinacijama. Razloga za ovo je mnogo, a među najčešćim koje pacijenti navode su njihova najsavremenija oprema, ljubaznost, posvećenost pacijentu, prijatan ambijent, nepostojanje redova i dugog čekanja...

Ministar nedorečen

Nagoveštaj da će i kod nas deo zdravstvenih usluga privatnika moći da se finansira iz državne kase naišao je na odobravanje, ali i na negodovanja. Društvo privatnih stomatologa Srbije reagovalo je zbog, kako kažu, neodređene izjave ministra Milosavljevića da će samo neke privatne ordinacije biti integrisane u sistem i da će imati pristup zdravstvenom fondu. Ovo se tumači kao stvaranje novih monopola, jer, kako ovde kažu, građani očekuju da im budu refundirani troškovi lečenja kod privatnog lekara koga su sami izabrali.
Kako će biti rešeno uključivanje privatne prakse u sistem zdravstvenog osiguranja ostaje da se vidi. Za sada, kako smo saznali u Filijali za zdravstvo Južnobačkog okruga, još nisu stigla nikakva uputstva niti kriterijumi na osnovu kojih bi se s privatnim ordinacijama ugovaralo finansiranje zdravstvenih usluga. Ni u Ministarstvu zdravlja nismo mogli da saznamo ništa više o kriterijumima koji će važiti kod sklapanja ugovora, ali se nagoveštava da će prednost imati one ordinacije koje bi dopunile tesne kapacitete državnih zdravstvenih ustanova.

Dve magnetne rezonance na dva miliona Vojvođana

U Vojvodini, na oko dva miliona stanovnika, postoje svega dve magnetne rezonance. Jedna je u Institutu za onkologiju u Sremskoj Kamenici, i radni vek joj je na izmaku, a druga, nova, je u Novom Sadu, i u privatnom je vlasništvu. Lista čekanja na pregled u Institutu, koja je donedavno važila, bila je veoma duga, i po 12 meseci ukoliko pacijent želi da čeka svoj red i da se pregleda o trošku zdravstvenog osiguranja. Ukoliko je pacijent želeo da se pregleda mimo ove liste, plaćao je oko 12.000 dinara. Na pregled u privatnom Centru za magnetnu rezonancu nema čekanja, savremeni aparat omogućava preciznije, brže i komfornije snimanje, a pregled u poseku košta isto oko 12.000 dinara. Pa ipak, za sada nije pronađeno rešenje da pregled pacijenata u privatnom Centru bude pokriven iz kase zdravstvenog osiguranja. Po rečima direktora ovog Centra dr Vlade Kovačevića, iako su se mnogo puta interesovali o tome kako da sklope ugovor o finansiranju s Republičkom zavodom za zdravstveno osiguranje, nikada nisu dobili precizan odgovor na pitanje šta je sve potrebno da se dostavi i kako ovo ostvariti. Za osam meseci, koliko Centar radi, pregledano je više od 1.480 pacijenata, interesovanje građana je veliko, ali za mnoge predstavlja problem to što ne mogu da se pregledaju o trošku zdravstvenog osiguranja. Inače, po rečima dr Kovačevića, Centar bi prihvatio cenu od 10.000 dinara, koliko Zavod za zdravstveno osiguranje priznaje za pregled na magnetnoj rezonanci u državnom sektoru. Ukoliko bi se sa Zavodom postigao dogovor o finansiranju, postoji mogućnost da se u Subotici otvori još jedan privatni centar za magnetnu rezonancu.

Priliv novca u zdravstvenu kasu u prvoj polovini ove godine je ispod planiranog, tako da je verovatno i ovo jedan od razloga što se s ovakvim ugovaranjem oteže. Poznato je da se samo za plate zdravstvenih radnika u državnim ustanovama iz zdravstvenog fonda izdvaja više od 70 odsto novca, a ono što preostane jedva da je dovoljno za podmirivanje potreba državnih zdravstvenih ustanova.

Niču privatne ordinacije

Privatni beli mantili traže novu, drugačiju preraspodelu novca iz zdravstvene kase. Oni tvrde da trenutno pružaju 40 odsto zdravstvenih usluga. Tržište je uticalo na to da se privatna praksa razvija prema stvarnim potrebama građana, pa privatne ordinacije niču u celoj Srbiji. Samo u Beogradu ih je više od 400, u Novom Sadu ih je oko 200, u Nišu 80... Najviše je privatnih stomatologa, rendgenologa, kardiologa, ginekologa, pedijatara... Više nisu retke ni odlično opremljene privatne bolnice ni dijagnostički centri, kao što su oni sa skenerima i magnetnom rezonancom. Bez gužvi i lista čekanja, koje su u državnim ustanovama ponekad duge mesecima, ovde pacijenti stižu na red gotovo odmah. Nažalost, ove pogodnosti mogu da koriste samo oni koji mogu da ih plate, dakle mimo onoga što su putem doprinosa već dali za zdravstvo.
Sve je više zdravstvenih usluga koje pacijenti plaćaju i u državnim ustanovama. Istina, njihova cena je najčešće niža nego u privatnim ordinacijama, jer se u državnim naplaćuju samo materijalni troškovi. Pa ipak, privatni lekari smatraju da se radi o diskriminaciji građana koji se leče u njihovim ordinacijama, a koji plaćaju obavezni zdravstveni doprinos. Pravo pacijenta je da se opredeli kod koga će da se leči, a novac koji je izdvojio putem doprinosa, mora da “prati” tu njegovu želju.

Prvo tamo gde „škripi”

Iako težimo Evropi, s obzirom na to da je izdvajanje za zdravstvo kod nas još uvek mizerno u odnosu na razvijen svet, moraćemo da pronađeno sopstveni put uključenja privatne prakse u sistem zdravstvenog osiguranja. Kako smo od nadležnih saznali, za početak neće biti moguće sklopiti ugovor o finansiranju s velikim brojem privatnih ordinacija, već samo s onima koje bi mogle da dopune onaj deo lečenja u državnim ustanovama kod kojeg najviše “škripi”. Put do uključivanja šireg kruga privatnih ordinacija u sistem zdravstvenog osuranja dug je i povezan s mnogim drugim zakonskim rešenjima. Valja odrediti osnovni paket zdravstvenih usluga koji će biti dostupan i besplatan za sve građane. Tada će biti moguće uvesti i dodatno zdravstveno osiguranje koje bi pokrilo troškove lečenja mimo osnovne liste usluga. To nikako ne znači da će građani moći da biraju između državnog i privatnog osiguranja. Osnovno osiguranje će biti i dalje obavezno za sve, a za dodatno će se svaki građanin sam opredeljivati.
Nažalost, i pored brojnih najava, još uvek nemamo definisane ekonomske cene lečenja niti je određen osnovni paket usluga. Bez novih zakonskih rešenja u ovoj oblasti i preciziranja šta ugovor o finansiranju treba da obuhvata neće biti moguće napraviti pomak u uključivanju privatne prakse u sistem zdravstvenog osiguranja. Zato ministrova najava da će Zavod uskoro potpisivati ugovor o finansiranju s privatnicima, ostaje i dalje samo mrtvo slovo na papiru.

Jasna Barbuzan