Nedavni clanak sa naslovom Zastita lekara i pacijenata objavljen u Danasu o stavljanju u skupstinsku proceduru Predloga zakona o Lekarskim komorama je ponovo, glasnije nego ikad, postavio pitanje o globalnoj viziji i modelu reforme srpskog zdravstva. Napomenimo, oko zakona o lekarskim komorama se proteklih nedelja mnogo i vrlo emotivno polemisalo u nekim krugovima srpskih lekara i stomatologa. Posebno je bilo zucno u rukovodecim telima Srpskog lekarskog drustva odakle je izgleda ovaj predlog i iznedren posle sastanka skupstine odrzanog 10.12. 2002. koji po kazivanju prisutnih delegata nije imao, ako je to uopste i vazno, potreban kvorum.
    Sta je to u ovom predlogu izazvalo toliko emocija i bucnih rasprava? Podsetimo neupucene gradjane i kolege, sustina predloga je preuzeta iz zakona o izmenama i dopunama zakona o zdravstvenoj zastiti iz 1996. koji temelji Komoru na jednoj skupstini sastavljenoj od dva veca: veca lekara zaposlenih u drzavnoj sluzbi i veca lekara koji obavljaju privatnu praksu. Iz takve hibridne skupstine se biraju svi zajednicki organi koji treba da uredjuju aktivnosti i definisu interes i polozaj lekarske odnosno stomatoloske komore prema osiguravajucem zavodu, ministarstvu zdravlja, pacijentima...
    Da bismo istakli apsurdnost tog koncepta, narodski receno pomesanih baba i zaba, podsetimo da su lekari iz drzavnog sektora pravno i ekonomski definisani kao sluzbenici a da kolege iz privatnog sektora podlezu zakonskoj regulativi o privatnim preduzetnicima. Drugacije receno, to je kao kada bi se formirala jedna virtuelna komora od drzavnih cinovnika to jest sudija i privatnih preduzetnika odnosno advokata koja kao profesionalno udruzenje treba da ima i jedinstven ali istovremeno i kontradiktoran interes (na primer visoke plate za jedne i niske poreze za druge) sa obrazlozenjem da se obe kategorije clanova, zaboga, bave istom, pravnom delatnoscu.
    Ovaj koncept pomenutog zakona je vec izazivao grohote smeha i kod sudija a i kod advokata, posebno kada se poredi sa njihovom advokatskom komorom, uz ironicne komentare kako mi srpski doktori sebe vidimo iznad, da ne kazemo, izvan ustava i zakona a da o elementarnoj logici i ne pricamo.
    Sala na stranu, ovakav predlog zakona o hibridnoj lekarskoj komori je i mogao da nastane samo u onim sizofrenim godinama kada je Miloseviceva pravna masinerija proizvodila razne Lex specialise i druge namerne pravne nebuloze vodjena principom "sto je veca zabuna to cemo duze biti na vlasti". Da li treba posebno naglasavati da nijedna zemlja EU ne poznaje model jedne lekarske komore sa dva veca ciji clanovi imaju tako razliciti privredni i pravni status?
    Posledice ovakvog predloga zakona, ako prodje proceduru sto srecom nije sigurno s obzirom i na druge krupne nedostatke, su ipak vrlo ozbiljne i brojne. Osim sto u temelju negira osnovni postulat svakog modernog drustva o jasnom definisanju drzavnog i privatnog sektora u zdravstvenoj delatnosti, ovaj predlog zakona stvara bezbrojne okolnosti za pojavu konflikta interesa koje su neminovne kada dve razlicite profesionalne grupe moraju da izraze svoje posebne interese kroz stav zajednickih organa jedne komore. Od drugih brojnih nepoznanica i pravnih neusaglasenosti koje ovaj predlog zakona donosi pomenucemo samo dozvolu-licencu za obavljanje delatnosti (koja nije ni univerzitetska diploma ni drzavni ispit ali je vaznija od njih jer se periodicno obnavlja ... za koliko para i pred kojim interesnim grupama? ... dopustamo sebi uzgredno pitanje) kao novinu i veliku specificnost srpskog zdravstva posto druge evropske zemlje kao sto su Francuska, Nemacka ili Svajcarska... taj bizarni dokument ne poznaju.
    Sledeca opasna posledica ovakvog predloga je slanje jednog vrlo inhibitornog signala sektoru privatnih zdravstvenih usluga kroz nametanje retrogradnog zakonskog okvira koji ne odgovara ni realnom stanju ni ambicijama privatne zdravstvene prakse. Kao sto znamo, privatni sektor je sam, bez ikakve pomoci drzave i uprkos podmuklih pokusaja bivseg rezima da ga stavi pod kontrolu (nije li i ovaj Zakon o komorama iz 1996. dokaz za to?) sebe stvorio, opstao i danas, s obzirom na dinamicnu ekspanziju predstavlja glavnu razvojnu sansu srpskog zdravstva. Moze se konstatovati da je privatni sektor vec de facto zauzeo svoje mesto u reformi naseg zdravstva i da sada ocekuje sa opravdanom nadom zakone prilagodjene postojecoj stvarnosti ali sa razvojnom vizijom koja ce nas pribliziti naprednim evropskim drustvima (zakon o zdravstvenom osiguranju, zakon o zdravstvenoj zastiti...itd).
    Ipak, mozda najdramaticnija posledica ovog predloga zakona je stvaranje iluzija odnosno odrzavanje konfuzije u svesti mnogih kolega zaposlenih u drzavnom zdravstvenom sektoru kako im hibridna lekarska komora moze pomoci i pruziti zastitu kao drzavnim sluzbenicima, u trenucima iminentne privatizacije cele primarne, a verovatno i drugih vidova zdravstvene zastite. O nerealnosti takvih ocekivanja najbolje svedoce kolege pripadnici granskog sindikata zdravstvenih radnika koji vec danima strajkuju ispod prozora Ministarstva zdravlja kao svoga poslodavca od koga iskljucivo zavisi njihov materijalni status. Tu nikakva Komora (makar sa velikim slovom K) ne moze pomoci a posebno ne ona u kojoj se nalaze jos i lekari iz privatne prakse koji imaju sasvim druge brige kao sto su porezi, doprinosi ili opstanak u ostroj konkurenciji koja vlada na trzistu zdravstvenih usluga.
    I na kraju, resenje koncepta Lekarske komore koja je nama potrebna svakako nije u prepisivanju sumanutih eksperimentalnih formula iz prosle decenije i to u trenutku kada celo drustvo menja karakter bazicnih ekonomskih odnosa procesom brze privatizacije. Resenje moze biti samo u preuzimanju regulative zemalja EU koje definisu Komoru kao profesionalno, interesno i nezavisno udruzenje uz precizno pravno i privredno definisanje polozaja lekara. Samo se takav eurokompatibilni model Lekarske komore sa svojim uslugama skladno dopunjava sa paketom usluga koje pruza javni sektor i normama obaveznog i dopunskih zdravstvenih osiguranja. I samo takav model Komore nas moze pribliziti visokim standardima evropske medicine uz garanciju zapocinjanja kvalitetne i brze transformacije naseg zdravstva.
    Sve ostalo je samo nastavak gledanja u proslost a ne u buducnost, grcevit pokusaj konzerviranja postojeceg stanja i zatvaranje ociju pred promenama koje kucaju na vrata svakog lekara nase zemlje.
    

  Dr Drasko Karadjinovic, Novi Sad