Sa zanimanjem, kao stomatolog privatnik, pročitao sam razgovor sa sadašnjim ministrom zdravlja dr Tomicom Milosavljevićem oko reforme našeg zdravstva. Stanje u državnom zdravstvu je loše a tome je uzrok organizacioni model koji više nije kompatibilan sa zahtevima koje moderno društvo postavlja pred ovu službu. Ono što pacijenta najviše pogađa je niska produktivnost koja je u tesnoj vezi sa korupcijom a ispoljava se kroz nemogućnost dobijanja usluga u državnoj zdravstvenoj ustanovi a da se za to dodatno ne plati lekaru. Može se reći da su niska produktivnost i neformalni načini plaćanja zdravstvenim radnicima postali dve sistemske osobine našeg državnog zdravstva, što konstatuje i sam ministar. To se dobro može videti na primeru državne stomatologije mada takvih primera ima bezbroj i u svim drugim oblastima zdravstva.
Naime, po zvaničnim podacima iz republičkog Instituta za zaštitu zdravlja Batut, jedan stomatološki tim (lekar+sestra+1/2 tehničara) u domu zdravlja stavi dve plombe za osam sati radnog vremena! Za taj katastrofalno nizak učinak građanin preko zdravstvenog fonda plaća tri bruto plate, pokriva troškove funkcionisanja i održavanja predimenzioniranih kapaciteta državnih ustanova, amortizaciju skupe opreme, potrošni materijal, dodatnu participaciju...Pacijent je stavljen na dugačku listu čekanja pa mu ne preostaje ništa drugo nego da uzme vizit kartu doktora i svoj zub popravi kod njega posle podne u privatnom aranžmanu. Znači, milioni pacijenata za istu zdravstvenu uslugu plaćaju dva puta, jedanput kroz obavezni doprinos fondu koji im se odbija od plate a drugi put iz džepa što sve čini da građanin izdvaja za zdravlje neuporedivo više od one jedne zvanične milijarde evra koliki je budžet zdravstvenog fonda. Potpuno je očigledno da je takva usluga u legalnom privatnom sektoru tri-četiri puta jeftinija od one koju pruža dom zdravlja. Kada se takve usluge pomnože sa nekoliko miliona građana korisnika onda je jasno kolike su ogromne mogućnosti uštede i racionalizacije sa drugačijom organizacijom zdravstva.
Ovakav sistemski problem se mora i sistemski rešavati jer parcijalna rešenja samo produžavaju agoniju zdravstva i povećavaju nezadovoljstvo građana. Ključ rešenja leži u principu "novac prati pacijenta" na kome počiva evropsko zdravstvo pa ga treba preuzeti konačno i kod nas. Primena ovog principa znači da pacijent slobodno bira na tržistu usluga svog lekara, u državnom ili privatnom zdravstvu, i da doprinos koji je uplatio u obavezni zdravstveni fond ide onome koji ga kvalitetno leči. Taj model finansiranja zdravstva podrazumeva da su domovi zdravlja ili apoteke (primarna zdravstvena zastita) koji leče 70 odsto pacijenata, privatizovani to jest da lekari-službenici kroz promenu pravnog i privrednog statusa postaju privatnici. Promena vlasničkih odnosa i prelazak na princip plaćanja po usluzi a ne više po paušalu, garantuje građanima da će za svoja izdvajanja dobiti kvalitetnije i jeftinje lečenje jer je ekonomski status lekara direktno povezan sa brojem pacijenata i kvalitetom usluga koje pruža. Građanin je stavljen u centar zdravstvenog sistema pošto može slobodno da bira lekara a to je najbolji, bolje rečeno jedini način da se dijagnostikuju i eliminišu neefikasnost, dupliranje kapaciteta, veštačke liste čekanja, korupcija...
Ova vlasnička transformacija velikih delova zdravstva se već desila u svim zemljama u tranziciji u okruženju, po uzoru na razvijene zemlje EU, i postala je ubrzavajući faktor u integraciji ovih zemalja u evropske tokove. Naravno da su otpori ovakvim promenama veliki jer su razne interesne grupe u državnom zdravstvu naučile da izvlače maksimum materijalnih privilegija iz svog monopola nad skupim državnim resursom a na štetu svih nas građana. Ti otpori se mogu lako prepoznati u pseudostručnoj retorici koja neprestano barata licencama, akreditacijama, ekspertskim grupama, akcionim planovima... i sličnim mistifikacijama sa ciljem da zaseni javnost i političare i skrene pažnju sa ekonomske suštine problema. Uostalom, neko je davno rekao da o reformi drugih najvise pričaju oni koji sebe neće reformisati.
Zbog ovakvih nejasnoća i lutanja koja prate naše reformatore zdravstva bilo bi neophodno da se oko koncepta reforme ove bitne službe otvori konačno prava javna rasprava kakva je početkom aprila bila u Odboru za zdravlje i porodicu Narodne skupštine, gde su narodni poslanici bili upoznati sa stavovima relevantnih činilaca našeg zdravstva od lekara akademika iz SANU, preko specijalističkih sekcija do predstavnika privatnog sektora i zdravstvenog fonda.
Očigledno je da se u koncipiranju reforme zdravstva mora uključiti javnost pošto je transparentna demokratska procedura najbolji način da se smanji rizik od skupih sistemskih grešaka usled konflikta javnog i privatnog interesa. Mi lekari iz privatnog sektora smo spremni da ovom važnom cilju posvetimo i vreme i energiju pa sa nestrpljenjem čekamo poziv ministra zdravlja kako bi zajedničkim snagama prionuli poslu reformisanja našeg zdravstva.