|
Izmene zakona o
zdravstvu Šta to beše javni interes? Ministar zdravlja je uveren da uvek radi u
interesu pacijenta: i kada zabrani tezgarenje lekara i kada se predomisli, a
pacijenti su uvereni da će svaku ministrovu odluku na kraju platiti iz džepa Sandra Petrušić Tačno pre dve
godine Ministarstvo zdravlja nam je ultimativno saopštilo da lekari zaposleni u državnim ustanovama više neće
moći da tezgare, kako hoće i gde hoće, jer toga nigde nema u civilizovanom
svetu. Ali, pošto mi baš i nismo civilizovani svet, odlučli su da nekima malo i
dozvole: onima koji podele radno vreme i prihvate samo pola državne plate,
onima koji odluče da tezgare u državnim
bolnicama, ali i nastavnom osoblju Medicinskog fakuteta u koje spada bar
polovina specijalista. Ostali nikako. Da to i nije baš
u skladu sa Ustavom bio je argument Lekarske komore Srbije koja je zatražila
povlačenje člana 277. Zakona o zdravstvenoj zaštiti i time veoma iznervirala
ministra dr Tomicu Milosavljevića. Izjavio je da “nema govora ni o kakvom povlačenju
ove odredbe, jer ne možete da povlačite i ubacujete u zakon ono što vam se
sviđa ili ne sviđa”. A u direktnom sučeljavanju u listu “Politika”
između njega i dr Tatjane Radosavljević, direktorke Komore , na njenu primedbu
da zastupaju “interese 28.500 lekara“, dr Milosavljević je odgovorio: „A
ja – javni interes“. Prošle nedelje
ministar se predomislio. Ušao je u skupštinsku salu, objasnio poslanicima da
povlači član 277. saslušao primedbe opozicionih stranaka (na žalost, niko iz
vlasti ih nije imao) i izjavio da i ovoga puta ostaje pri svome jer se,
valjda, i dalje zakoni ne mogu povlačiti
i vraćati tek tako. Za ovu priliku je
smislio lex specialis za doktore koji će ubuduće moći ne da tezgare već da
dopunski rade do trećine radnog vremena gde hoće, mada bi mu bilo draže da to
čine u državnim institucijama a ne u privatnim ordinacijama. Zbog toga će
postojati i stimulativna mera: ako ih direktor pozove tokom vikenda, dok šetaju
Adom, da urade operaciju biće daleko više plaćeni nego što bi bili da se to
vodi kao prekovremeni rad. A motive za takvu
odluku je objasnio sledećim rečima: „Bio bih najsrećniji ministar ukoliko
dopunskog rada ne bi trebalo da bude na ovaj način, ukoliko bi svaki doktor
mogao da ima onoliko koliko jedna bogata
ekonomija može da ga plati. Ovo je način da u teškim
vremenima zdravstveni radnici ne odlaze iz državnog sektora u privatne ustanove
trčeći za zaradom, ovo je najbolji način da se u postojećim okolnostima
upotrebi ono što imamo“. Dakle, dve godine kasnije ministar je shvatio da
je interes lekara ipak iznad javnog. Ili nije? U svom govoru u
našem najvišem državnom domu objasnio je da je to sve, ipak, u interesu
pacijenata, posebno siromašnih ljudi koji ne mogu da privatno da se leče i
podsetio na slučaj od pre dva meseca kada je makedonski Klinički centar u
Skoplju izgubio 100 lekara koji su dali otkaz i otišli u privatnu praksu. „Mi hoćemo da očuvamo sistem koji je pre svega
za one koji nemaju novca u džepu.Ljudi koji nemaju zaslužuju da ih na klinikama
leče najbolji doktori, a ne oni koji će ostati zato što ne mogu da nađu posao
na drugom mestu“, zaklučio je dr Milosavljević. Time je ministar
potvrdio ono što je poslednjih mesec dana opozicija pokušavala da dokaže njemu
– ako sistem funkcioniše nema potrebe za dopunskim radom, a naš baš i ne funkcioniše. I zbog
toga pacijenti stoje u redovima, a
lekari napuštaju državne bolnice. Dakle, ministar
je odlučio da svima dozvoli da rade mimo državnih ustanova. Zbog odbijanja da
na to pristane ranije Lekarska komora Srbije je pokrenula inicijativu pred
Ustavnim sudom uz obraloženje da su organizacija koja štiti interese lekara i
traži ista prava za sve. „Ovo smatramo
našom pobedom jer da nije izmenjen zakon sasvim sigurno bi ga Ustavni sud
poništio“, kaže dr Tatjana Radosavljević i dodaje: „S druge strane nismo
zadovoljni time što je samo ovaj član promenjen, a ništa nije učinjeno na
uključivanju privatne prakse i privatnog zdravstvenog osiguranja u zdravstveni
sistem, jer jedino kada se i to bude uradilo
znaćemo da je reforma zdravstva otišla onim putem koji treba na putu ka
EU“. Na žalost,
neravnopravni odnos između lekara ipak nije rešen: ukinuta je razlika između nastavnog i nenastavnog osoblja, ali
nije ukinuta razlika između lekara koji rade u primarnoj zaštiti i bolničkih
specijalista. „Lekari iz Domova zdravlja su isceđeni besmislenom
administracijom i skupljanjem bodova za licencu..Ne znam da li je iko ko je
smišljao ovaj zakon svratio da vidi kako ih u jutarnjim satima čeka 40
pacijenata, a njima nije data mogućnost za dopunski rad. Ovo je mogućnost da
jedan uzan krug ljudi koji već ima velike prihode dodatno dođe do novih prihoda
jer nije tajna da jedan broj profesora drži sve u svojim rukama: i edukaciju i
mogućnost da radi dopunski i da ga niko ne proverava koliko radi na svom mestu
u državnoj bolnici“, kaže Zorica Marković, predsednik udruženja za prava
pacijenata Klub „Zdravje“. Slično misli i dr
Branislav Kardašević, kopredsednik Udruženja privatnih lekara i stomatologa:
„Taj član je bio neka barijera, njegovim ukidanjem nastaje potpuni haos. Naravno ne na nivou primarne zaštite i
ne na primeru onog lekara koji u Maloj Ivanči
radi non stop. Ne, ovo je namenjeno za dve do tri hiljade lekara za koje
su svi zakoni napisani, koji su povlašćeni i koje uvek morate da plaćate da
biste došli na red da se lečite“. A upravo u tome je probem – koliko će pacijenti
morati da plaćaju za one
usluge za koje su verovali da su već platili preko obaveznog osiguranja. Jer,
osnovna ideja Ministarstva zdravlja nije bila da se lekarima omogući da rade u
privatnim ordinacijama, već da se angažuju za dopunski rad u svojim matičnim
ustanovama i da za to budu plaćeni kao u privatnoj praksi. To znači da će
pacijenti koji mesecima čekaju na red biti u prilici da ih primaju specijalisti
koji najveći deo prihoda crpu iz onog dela rada koji počinje kada se oficijalni
deo lečenja završi. Možemo li da poverujemo da u zemlji koja važi za veoma
korumpiranu i u zemlji u kojoj oko 70 odsto stanovnika smatra da je zdravstvo
najkorumpiranije (Ministarstvo zdravlja
negira ova istraživanja) lekari u prepodnevnim časovima dati sve od sebe a onda
se umorni odvući da rade u večernjim klinikama za velike pare. Ili je
verovatnije da će snagu čuvati za one koji im plaćaju ili da će čak koristiti
priliku i sugerisati svima kojima mogu da bi im lečenje bilo i brže i
jednostavnije ukoliko došetaju posle kraja radnog vremena. Naravno da nisu
svi lekari podložni korupciji i naravno da neće svi koristiti prava koja su im
data da se otarase redovnih pacijenata, ali u bajku da ih neće biti i da ćemo
moći da ih prijavimo ako ih bude malo ko veruje. Ne samo kod nas, ni u svetu se
ne prave takvi zakoni jer se jednostavno računa sa tim da ljudsko biće ne
donosi uvek ispravne odluke kada se nađe pred konfliktom interesa. A član 277. je
ugrađen još 2005. godine upravo na preporuku MMF koji je ocenio da nam Zakon i
nije baš reformski, ali da ga ovaj član koliko toliko čuva od korupcije i
konflikta interesa. Jer u svetu nije baš prihvatljivo da se u zdravstvu tezgari
na sve strane. Da, postoje lekari specijalisti za retke bolesti koji putuju ne
samo od bonice do bolnice već i od zemlje do zemlje, postoje lekari konsultanti
koji pružaju usluge privatnom sektoru, ali se obično radi o malom broju
vrhunskih specijalista. U Nemačkoj i Austriji se njihov broj kreće između šest
i osam odsto, ali je u tim zemljama mnogo češće da privatni lekar ide u državnu
bolnicu nego obrnuto. "Evropska
mreža protiv zdravstvene prevare i korupcije", jedina organizacija koja se
u Evropi bavi korupcijom u zdravstvu i
koja je pozvala našu organizaciju “Doktori protiv korupcije” da se uključi u
njihovu mrežu, nedavno je reagovala protiv ukidanja člana 277. i na svom sajtu
izdala upozoravajuće saopštenje da će ovaj potez “otvoriti vrata korupciji”. A
šta je izazvalo njihovo uzmemirenje objašnjava dr Dragana Jovanović, predsednik
Doktora porotiv korupcije:„Ovaj narod nema para a bilo bi normalno da u centru
bude pacijent a ne lekar. Međutim, naš pacijent plaća Fondu a onda se od
njegovih para finansira sve što se tiče zdravstvenih ustanova, a kada taj isti
pacijent dođe popodne ili uveče u tu
ustanovu koju je finansirao, on za istu
uslugu plaća drugi put. To je konflikt interesa i kao takvog ga procenjuje
Evropa“. I tu dolazimo do večernjih klinika, tvorevine koju
bi malo ko u svetu mogao da razume. Svojevremeno zamišljene kao mesto na kome će lekari pružati dopunske
usluge, dakle ono što ne pokriva obavezno osiguranje, poslednjim izmenama su se
definitivno izrodile u privatni sektor u državnim objektima. To znači da jedan
kardiohirurg kome je obaveza da operiše srčani zalizak pacijentu do sada, da
smo se držali pravila, nije smeo da u večernjim satima radi svoju redovnu
operaciju ali je smeo da pacijente leči akupunkturom (nestandardna usluga),
konačno može da zaboravi na standardno i vanstandardno i radi za velike pare u
vanrednom terminu svoj redovan posao. „Na taj način
pacijent neće dobiti ništa osim novih i novih troškova. To je jedan privatni
aranžman u državnom resursu i ne znam koji bi bio motiv ljudi da tamo idu – ako
već moraju da plaćaju zašto ne bi išli u privatni sektor gde tačno znaju šta će
dobiti“, pita se Zorica Marković. I ovo pitanje bi
imalo smisla da se radi o intervencijama koje se obavljaju u privatnom sektoru,
ali pacijent kome su potrebne teške operacije i koji se nađe suočen sa dilemom:
da li da čekam termin za osam meseci i rizikujem život ili da platim – plati
ako ima. Država će ga primorati da to uradi upravo tu gde su svi aparati,
operacione sale, laseri...a ne na nekoj privatnoj klinici koja nije mogla da se
snabde kao bolnice koje su građene od našeg osiguranja. Koliki je to nonsens
objašnjava dr Kardašević: „Ja kao privatnik izdvajam od poreza i od svega da
bih uplaćivao u državni sektor, da bi mi on potom pravio konkurenciju. To je
nepojmljivo u drugim zemljama“. Aleksandar
Stevanović, ekonomista iz Centra za slobodno tržište smatra da bi ideja sa
večernjim klinikama mogla da ima smisla, ali pod malo drugačijim okolnostima
nego što su nam date: „Ukoliko bi večernje klinike radile tako što bi lekari
plaćali zakup, opremu i sve ostalo to bi mogla da bude zdrava institucija za
sve ljude koji bi voleli da izbegnu cimanja i sve druge nelagodnosti na koje
nailaze u redovnoj varijanti. Na taj način bi mogla da se suzbije i korupcija u
zdravstvu koja je potpuno endemska jer bi lekari bili u mogućnosti da legalno
naplaćaju za svoje usluge. Ovo rešenje ne bi bilo najbolje ali je pomeranje sa
mrtve tačke.Međutim, ako budu naplaćivali svoje usluge a ne i resurse koje
koriste to će biti put uništavanja privatnog sektora koji sasvim zadovoljavajuće radi i to je nelojalna
konkurncija“. E, pa neće
plaćati resurse i uništavaće privatni sektor. To je uostalom i cilj koji ni
ministar ni ljudi oko njega ne kriju – više puta su pomenuli da ne žele da
izgube lekare i da im zbog toga omogućavaju da u noćnim klinikama dodatno
zarade. Stvar je u tome što se ti lekari ne gube, oni prelaze u privatni
sektor, ali ostaju tu za svoje pacijente. A to znači da nije poenta u
pacijentima, već u tome što državni monopol želi da pod svojom kontrolom zadrži
i dobre lekare i pacijente koji su spremni za njih da plate, a ne da integriše
privatni sektor. I još nešto – ako
je čitav problem u nedotatku novca i tome da država ne može da omogući plate
zaposlenima i lečenje pacijentima, nameće se pitanje zašto onda nije traženo
povećanje doprinosa za zdravstvo. Građani bi sigurno lakše izdržali da im neko
oduzme dva posto od plate nego da se kreću u sivoj zoni ne znajući kad i koliko
će plaćati. Antrfile: Pretnje
ombudsmanu Iako nas i
ministar i vladajuća garnitura uveravaju da dopunski rad lekara neće uticati na
lečenje redovnih pacijenata i da mu je prava funkcija da zaštiti najsiromašnije,
u praksi se pokazalo da im velikodušna
zamisao baš i ne funkcioniše. Institut za onkologiju u Kamenici je preprodao
svoje termine pacijentima iz Republike Srpske i napravio enormne liste čekanja
na zračnu terapiju za naše pacijente,koji bi uslugu morali da dobiju o trošku
zdravstvenog osiguranja. U javnosti se više puta pominjalo da se radi o
„listama smrti“. Ovim problemom se
već godinu dana bavi Klub „Zdravlje“, a dokle su stigli objašnjava njihov
potpredsednik Miroslav Petrović: „ Mi imamo manjak kapaciteta na onkologiji i u
opremi i u kadrovima, a to saznajemo 10 godina posle reformi i posle novca
potrošenog na krečenje. Kako je onda onkologija u Kamenici mogla da radi
dopunski? Imaju malo radiologa, nemaju
opremu, imaju beneficiran radni staž... Ne razumem. Mi smo prikupili svu
potrebnu dokumentaciju i nismo je dali u javnost već smo pisali Ministarstvu ,
ali nismo dobili povratnu informaciju da toga više nema. Onda smo se obratili
Ombudsmanu i dobili odgovor iz koga saznajemo da mu prete. Zahvaljuje nam se na
informacijama i kaže da će svoj posao obavljati
ne obazirući se na pritiske i da izgledna mogućnost podnošenja krivičnih
prijava protiv njega, neće uticati na njegov rad. Pa ko u ovoj državi sme da
preti zaštitniku građana zato što radi svoj posao?“ Na pitanje ko mu
preti Petrović odgovara da su na osnovu Zakona o informaciji od opšteg značaja
tražili odgovor na to pitanje.
|
