O dopunskom radu lekara

Razgovor s dr Dragoslavom Šćekićem, ministrom zdravlja Crne Gore („Politika”, 21. septembar), i njegov kritičan, oprezno obrazložen stav prema dopunskom radu državnih lekara u privatnom sektoru može biti podsticajan i za zdravstvene rukovodioce u novoj Vladi RS. Da podsetimo, dopunski privatni rad državnim lekarima u Srbiji je omogućen Zakonom o zdravstvenoj zaštiti iz 2005. godine, u periodu kad je ovim sektorom upravljala stranka samozvanih eksperata. Više lekara, među kojima i potpisnik ovih redova, tih dana su argumentovano ukazivali na štetne posledice po javni interes već tada kontroverzne zakonske norme.OVDE

I nažalost, vreme je pokazalo opravdanost argumenata. Dopunski rad smanjuje produktivnost državnog sektora i time stvara veštačke liste čekanja. Što su duže liste čekanja, privatna praksa, odnosno privatne ordinacije ili klinike, biće punija, po logici spojenih sudova. Principi na kojima počiva javno zdravstvo – jednakost, pravednost, dostupnost – nisu ostvarivi za brojne osiguranike s malim finansijskim kapacitetom zbog potrebe dodatnog plaćanja, povrh obaveznog doprinosa. Zatim, javlja se distorzija tržišta rada, jer isti ljudi rade na više mesta, što nezaposlenim mladim lekarima sužava mogućnost izbora radnog mesta. Istovremeno, inhibira se razvoj zdravog, konkurentnog privatnog sektora, pošto znatan broj privatnih ustanova parazitira na neproduktivnom državnom sektoru preuzimanjem pacijenata preko lekara konsultanata. Takođe, dvojni rad državnih lekara sprečava princip refundacije od strane RFZO brojnih osiguranika-pacijenata koji koriste usluge privatnog zdravstva, što je logično iz ugla osiguranja. Zašto bi osiguranje dva puta plaćalo istog lekara, i to jednom kroz platu u državnoj ustanovi, a drugi put u privatnoj praksi, za uslugu koju je već bio dužan da pruži osiguraniku?

I posebno važno, u vremenu teške ekonomske krize koja se nadvija nad Evropom i Srbijom, pomenuti (i nepomenuti) disfunkcionalni mehanizmi dovode do visoke ukupne potrošnje za zdravstvo. Ukupna izdvajanja za zdravstvo Srbije, zbir sredstava iz javnih finansija i privatnog plaćanja, od jedanaest odsto BDP-a prelazi pet milijarde evra. Visokom potrošnjom daleko nadmašujemo zemlje u okruženju (Rumunija troši šest odsto, Bugarska osam odsto, Crna Gora sedam odsto BDP-a) iako su ključni zdravstveni ishodi (npr. dužina trajanja života) slični ili čak lošiji.

Stoga se treba nadati da će budući ministar zdravlja morati da razmisli o problemu dopunskog rada lekara, ma koliko to bilo nepopularno u zdravstvenim krugovima, na sličan način kao njegov kolega iz bratske republike.

Dr Draško Karađinović,
NVO Doktori protiv korupcije