Logo_Nedeljnik.jpg





http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/ispovest-borka-josifovskog-doktora-koji-je-raskrinkao-saradnju-lekara-i-pogrebnika-u-hitnoj-pomoci/

Ispovest Borka Josifovskog, doktora koji je raskrinkao saradnju lekara i pogrebnika u Hitnoj pomoći

Borba protiv korupcije je pitanje časti i morala. U osnovi te borbe je sučeljavanje dobra i zla. To se dešava impulsivno jer se u suštini nikada i ne postavlja pitanje da li treba ili ne treba tako nešto učiniti. Bunt protiv kriminala i korupcije postoji ili ne postoji u čoveku. Samim tim neki su se opredelili da budu nasuprot zakonu. To je ujedno i egzistencijalno pitanje, kaže dr Josifovski za Nedeljnik
Datum: 30/09/2017



borko-josifovski-ipavicevic.jpg

Foto: Igor Pavićević

Najveća kazna drevne antičke civilizacije bila je izopštiti nekoga iz života zajednice. Oduzeti mu čast, ugled, društvo. Često je postajala sredstvo za obračun sa neistomišljenicima, umesto za ono za šta je prvobitno namenjena -- za kažnjavanje tirana. Taj osećaj izopštenosti, iako realno neprimenjiv, nije se izgubio do danas. I kao što to obično biva, potreba da se neko učini nepodobnim za jedno društvo, ili makar da se izazove taj osećaj kod njega, zloupotrebljena je, pa se često "kažnjavaju" oni koji se ne uklapaju. Oni koji podižu glas.

Dr Borko Josifovski, nekadašnji direktor Gradskog zavoda za hitnu medicinsku pomoć Beograd, doktor medicinskih nauka i docent na Medicinskoj akademiji, shvatio je šta znači ustati protiv sistema, protiv jačeg od sebe, i biti "izopšten". Biti lišen osnovne egzistencije. Zbog toga što je pokrenuo pitanje saradnje doktora i pogrebnih službi u hitnoj pomoći (zar nije monstruozno i samo pomisliti da neko odlučuje da ne reanimirapacijenta jer bi mogao da dobije 300 evra od pogrebnog preduzeća?), i izneo sve u javnost kada je shvatio da će mu za borbu protiv korupcije biti potrebna podrška medija i građana, postao je čovek optužen da je narušio ugled kolegama, kući u kojoj je radio, čak kao neko ko je sam bio korumpiran. Postao je čovek bez posla, bez prijatelja u profesiji, bez podrške, bez uvažavanja koje je od studentskih dana gradio. Njegova borba za istinu, međutim, i danas traje, i posle više od decenije otkako je odlučio da podigne glas i, onoliko koliko je u njegovoj moći kao direktora hitne pomoći, vrati čast i ugled profesiji kojoj je posvetio život.

"Borba protiv korupcije je pitanje časti i morala. U osnovi te borbe je sučeljavanje dobra i zla. Ta polarizovanost je genuina. Ne postoji određeni trenutak odluke kada bi trebalo istupiti i obelodaniti korupciju. To se dešava impulsivno jer se u suštini nikada i ne postavlja pitanje da li treba ili ne treba tako nešto učiniti. Bunt protiv kriminala i korupcije postoji ili ne postoji u čoveku. Samim tim neki su se opredelili da budu nasuprot zakonu. To je ujedno i egzistencijalno pitanje", kaže dr Josifovski za Nedeljnik.

U beogradskoj Hitnoj pomoći kriminal je oduvek postojao, kaže Josifovski, ali je rukovodstvo to tolerisalo iz nekih svojih viših interesa.

"Osim sa krađama, dolaskom na mesto direktora suočio sam se i sa trgovinom smrću. Kada su do mene počele da stižu žalbe građana da pogrebnici pre ekipa hitne pomoći dolaze kod kritičnih pacijenata, jasno mi je bilo da se iza toga krije teško delo protiv zdravlja ljudi. Ministarstvo zdravlja se, međutim, oglušilo na moja upozorenja. Za mene je bilo nedvosmisleno da o tome odmah moram da obavestim javnost. U suprotnom, ja bih bio saučesnik u tom kriminalnom činu, a ne lekar i humanista. Jedino što me je u tom trenutku mučilo bilo je to da li ću uspeti jer sam protiv sebe, sa jedne strane, imao negativce u sindikalnom frontu, a sa druge, zatvorena vrata Ministarstva zdravlja. Pojedini sindikati su, naime, moju nepokolebljivost u borbi protiv kriminala i kažnjavanja predstavljali kao zavođenje diktature, čime se narušavaju međuljudski odnosi. Ubrzo sam se uverio da ni medijska pomoć neće biti onakva kakvu sam očekivao. Ministarstvo zdravlja, policija i tužilaštvo ubrzo su zatvorili slučaj Hitna pomoć i ostalo je u medijskoj objavi da sam smenjen sa mesta direktora jer sam iznoseći neproverene činjenice uznemirio javnost i ugrozio rad službe hitne medicinske pomoći. Ono što sam slutio stvarno se i desilo. To je ujedno bila i presuda kojom sam osuđen na progon."

Dr Josifovski kaže da je tada izgubio sve iluzije da istina pobeđuje čim izađe na videlo. Od tada, zapravo, i počinje njegova borba protiv "službene istine".

"Dokle god ne pobedi prava istina, a verujem da hoće, ja ću zvanično biti otpadnik od društva a ne oni koji su se bavili kriminalom. Kako god, međutim, da je tumačen moj nastup, svi su razumeli šta se stvarno dešavalo, što je i bio cilj, da se ljudi upozore. Ja sam svoju građansku dužnost izvršio, a Ministarstvo zdravlja, policija i tužilaštvo neka se i dalje brane ćutanjem. U ovom slučaju, trenutak kada sam shvatio da pojedini lekari ne pružaju pomoć umirućim pacijentima da bi zaradili na njihovoj sahrani, bio je odlučujući da se to momentalno mora sprečiti. Podaci iz službe za analitiku bili su nedvosmisleni da pojedini lekari prvenstveno dobijaju pozive prvog reda hitnosti, gde se odlučuje o životu i smrti, a da pri tome ne primenjuju reanimaciju i da redovno upućuju porodicu preminulog na usluge privatnih pogrebnika. Igrom slučaja dva lekara koja su izrazito prednjačila u toj nečasnojtrgovini bila su članovi izvršnog odbora ASNS, sindikata metalaca, jednog od najglasnijih u beogradskoj Hitnoj pomoći."

Dr Josifovski se priseća da je odmah po izdavanju saopštenja i izlasku u medije smenjen sa mesta direktora, i to u roku od jednog dana. Javno tužilaštvo se u roku od pet dana, 26. septembra 2006. oglasilo nenadležnim, jedan dan pre nego što će u Hitnu pomoć doći Komisija za vanredni stručni nadzor, sazvana od Ministarstva zdravlja da utvrdi činjenično stanje povodom njegove izjave. Prepiske tadašnje načelnice Ministarstva zdravlja i policije, do kojih dolazi NVO Doktori protiv korupcije posredstvom poverenika za informacije od javnog značaja jasno govore da je policijska istraga po nalogu tužilaštva bila stopirana kao nepotrebna. Sazivanje Komisije za vanredni stručni nadzor, nakon toga, trebalo je da bude samo formalnost.

Međutim, ta Komisija nalazi da u pregledanom uzorku od 54slučaja sa smrtnim ishodom, kod osam pacijenata reanimacijanije primenjena iako je to bilo indikovano, i da još za osam drugih pacijenata nema nikakve dokumentacije. Nalaz Komisije bio je zaključen 11. oktobra 2006. i na osnovu tog nalaza Ministarstvo zdravlja je 17. oktobra 2006. donelo rešenje sa predlogom hitnih mera koje treba sprovesti da se tako nešto više ne bi ponovilo. U obrazloženju tog rešenja stoji da su lekari Hitne pomoći načinili stručne greške i propuste u radu. Ministar zdravlja se dan kasnije obraća javnosti i saopštava da je u slučaju 'Decedre' pacijent preminuo zbog stručne lekarske greške, a da u Hitnoj pomoći takvi propusti nisu utvrđeni. Time su se vrata Hitne pomoći širom otvorila za kriminal."

Istovremeno počinju i pretnje, problemi sa sindikatom lekara u Hitnoj pomoći, i oni egzistencijalni, koji ugrožavaju njegovu porodicu.

"Kada sam smenjen sa mesta direktora, vratio sam se na mesto načelnika Stručno-metodološkog centra Hitne pomoći na dužnosti edukatora iz oblasti urgentne medicine, što sam obavljao i dok sam bio direktor. Kao lekar sa dugogodišnjim stažom u Hitnoj pomoći, sa završene dve specijalizacije, supspecijalizacijom, zvanjima magistra i doktora medicinskih nauka i imenovanjem od strane Naučno-nastavnog veća Medicinskog fakulteta za mentora iz oblasti urgentne interne medicine, imao sam sve stručne reference za to radno mesto. Desilo se da u moje ruke dođe pomenuto rešenje Ministarstva zdravlja na osnovu koga sam podneo tužbu sudu zbog načina na koji sam smenjen sa mesta direktora. Orkestrirana hajka protiv mene se u Hitnoj pomoći uveliko rasplamsavala. Neki od sindikalnih prvaka beogradske Hitne pomoći su odmah nakon javnog istupa ministra zdravlja krenuli sa harangom protiv mene tražeći od novog direktora da mi se da otkaz jer sam ja sramota za lekarsku struku. Svakodnevno sam bio provociran i vređan od pojedinih sindikalnih aktivista. Istovremeno počele su da mi stižu i anonimne pretnje preko telefona, meni i mojoj porodici. Zatražio sam od direktora da mi odobri neplaćeno odsustvo zbog svakodnevnog maltretiranja koje sam trpeo, na šta je on pristao pod uslovom da se odreknem mesta u Stručno-metodološkom centru i da potpišem rešenje kojim se raspoređujem na poslove terenskog lekara. Nisam imao izbora, potpisao sam i napustio zemlju na godinu dana. Kada sam se vratio, bio sam raspoređen da preko telefona dajem medicinske savete."

Tada počinju novi problemi. Mesec i po dana kasnije, 14. oktobra 2008. godine, prema rečima dr Josifovskog, stigao je u Hitnu pomoć tačno u 23.07, bez delovodnog broja, dopis iz Ministarstva zdravlja, po prijavi N. N. muškog lica od 20. septembra 2008, da ga je doktorka sa telefonske centrale 94upućivala na svoju privatnu praksu. Tim dopisom se od direktora tražilo da se slučaj ispita i da se protiv doktorke preduzmu mere u skladu sa njegovim ovlašćenjima, pošto je već i ranije bio upozoravan na slična dešavanja, i da o svemu podnese izveštaj Ministarstvu. Kako dr Josifovski primećuje, iako administracija Hitne pomoći radi do 15 sati, taj dopis je bio datiran danom prijema, a zatim su i službene beleške o istražnim radnjama bile sačinjene pod tim istim datumom.

"Navodnim preslušavanjem svih razgovora od 20. septembra 2008. obavljenim takođe te noći utvrđeno je da sam ja taj prekršilac koji se traži. Prema službenoj belešci datiranoj 15. oktobra 2008, direktor nalaže da se sada preslušaju i svi moji razgovori obavljeni u proteklih mesec i po dana preko telefona za savete. Tako je navodno za nepun jedan dan preslušano i preko hiljadu mojih razgovora i na osnovu toga sačinjeni su transkripti. Izveštaj o preslušavanju razgovora bio je shodno prethodnom, antidatiran, tako da tog 16. oktobra 2008. ujutrukada mi je saopšteno da su se stekli uslovi da dobijem otkaz ugovora o radu, istražne radnje, realno, nikako nisu mogle da budu završene. Kulminacija svega je da se i Stručni savet sačinjen od pet lekara, među kojima je bio i sadašnji direktor, saglasio da se i njegova zvanična konstatacija, da nisam tražio odobrenje za privatan rad, antidatira. Dobio sam otkaz, a u kasnije pridodatom obrazloženju upozorenja o otkazu stajalo je u jednoj od tačaka i to da sam nameravao da upozorim javnost da je jedan od nedavno uhapšenih narko-dilera vozač Hitne pomoći. Šest meseci kasnije, kada sam dobio presudu Vrhovnog suda Srbije kojom se rešenje ministra zdravlja o mom razrešenju sa mesta direktora poništava kao nezakonito i neosnovano i traži pokretanje novog postupka utvrđivanja činjeničnog stanja povodom mojih navoda, video sam da je ona doneta 16. oktobra 2008. godine, onog istog dana kada mi je i saopšteno da su se stekli uslovi da dobijem otkaz."

Prvom presudom u radnom sporu, dr Josifovski je vraćen na posao, jer otkazni postupak nije zakonski vođen, a zatim je učinjen presedan jer je sudija Višeg suda uvažio žalbu Hitne pomoći i vratio predmet Osnovnom sudu tražeći suštinski pretres. Ovoga puta predmet je dodeljen drugom sudiji, što je, kako kaže, takođe bilo suprotno Zakonu o parničnom postupku. Interesantno je da tadašnji državni sekretar Ministarstva zdravlja prof. Periša Simonović konstatuje da u arhivi Zdravstvene inspekcije Ministarstva zdravlja ne postoji nikakva prijava N. N. pacijenta od 20. septembra 2008. niti ima traga dopisu, kao ni izveštaju direktora Hitne pomoći o istrazi povodom tog dopisa koji je od njega izričito tražen. Dr Josifovski naglašava da, iako je zvanično konstatovana zloupotreba memoranduma i pečata Ministarstva zdravlja, ništa povodom toga nije preduzimano po službenoj dužnosti.

"Nije teško pretpostaviti da sam spor izgubio na svim instancama sve do Ustavnog suda. Iz Ministarstva zdravlja se nisu obazirali na presudu Vrhovnog suda Srbije, dok napokon posle dve godine pisanja dopisa nisam dobio odgovor ministra zdravlja da on ne može da me vrati na mesto direktora Hitne pomoći jer je u međuvremenu stupio na snagu Zakon o zdravstvenoj zaštiti po kome sada direktora bira Gradska skupština po konkursu koji raspisuje Hitna pomoć. U njegovom odgovoru nije bilo ni reči o novom postupku utvrđivanja činjeničnog stanja o nezakonitim postupcima lekara Hitne pomoći, što bi konačno rasvetlilo aferu trgovine smrću. Na osnovu tog pisma tužio sam sudu Ministarstvo zdravlja, da bi Apelacioni sud svojom drugom presudom potvrdio osuđujuće presude sudije Osnovnog suda, kojom se Ministarstvu zdravlja nalaže da mi nadoknadi razliku između lekarske i direktorske plate za period od dve godine, koliko bi još trajao moj mandat da nisam bio smenjen. Iako je to praktično bila potvrda afere trgovine smrću u Hitnoj pomoći, ništa povodom toga nije zvanično preduzeto."

Toliko duga borba sa sobom nosi i posledice. Pravda ima svoje žrtve. Dr Josifovski kaže da se u prvo vreme osećao jadno i ogoljeno.

"Bez sigurne egzistencije, izgubio sam i svoj društveni status, čime je direktno bila ugrožena i moja porodica. To je situacija kada vam mnogi okrenu leđa da im slučajno ne biste tražili neku pomoć, što bi i njih moglo dovesti u neprilike. Bio sam stavljen van zakona i prepušten sam sebi. U svojoj rođenoj zemlji osećate se kao prognanik čija reč ne vredi ništa. Možda je bolje reći da imate status državnog neprijatelja i da su vam vrata na koja biste zakucali po pravilu zatvorena. Ne preostaje vam ništa osim borbe ili stalnog bekstva. Ako ste se već upustili u takvu neravnopravnu borbu, kakva je ona sa sistemom, onda želite da ga promenite iz korena jer ne valja. Vraćanje na isto radno mesto, po mom mišljenju, nije pobeda ako se ništa drugo nije promenilo. Državni sistem mora da bude pravno ustrojen i tek tada će moći da se kaže da žrtve koje su podneli uzbunjivačinisu bile uzaludne. Nažalost, to vreme još nije došlo jer među ljudima vlada strah od onoga što će im se desiti ako podignu svoj glas. Drugi su, opet, konformisti i lakše im je da se priklone sili i da dobiju sve što požele. Ja nisam želeo da budem partijski komesar nakon svih diploma i priznanja koje sam stekao. Sasvim sam dakle siguran da se nikada više ne bih vratio na mesto direktora Hitne pomoći ako bih morao da budem poslušnik."

"Ja sam borbu protiv kriminala nastavio da vodim", kaže dr Josifovski. Lično je Višem tužilaštvu septembra 2009. podneo krivičnu prijavu protiv doktora za učinjeno teško delo protiv zdravlja ljudi, uz koju je priložio nalaz Komisije za vanredni stručni nadzor izvršen u Hitnoj pomoći, rešenje Ministarstva zdravlja doneto na osnovu tog nalaza, kao i presudu Vrhovnog suda Srbije i izveštaje Javnog komunalnog preduzeća "Pogrebne usluge". Mesec dana kasnije, saznao je da je prijava odbačena kao neosnovana. Dve godine kasnije na konferenciji Pištaljke, opet je lično predao istu prijavu, ovoga puta jednom od učesnika, direktorki Agencije za borbu protiv korupcije Zorani Marković. Posle izvršene istrage Agencija pet meseci kasnije, novembra 2011. podnosi krivičnu prijavu Višem tužilaštvu protiv dva doktora Hitne pomoći zbog teškog dela učinjenog protiv zdravlja ljudi. Tužilaštvo istražne radnje poverava Vesni Dimitrijević, sadašnjoj predsednici novoimenovane Komisije za borbu protiv korupcije u zdravstvu. Na osnovu njenog izveštaja isti tužilac ponovo odbacuje prijavu kao neosnovanu. "Naknadnim uvidom advokata Pištaljke u predmetne spise ustanovljeno je da je kapetan UBPOK-a Vesna Dimitrijević podnela dva potpuno ista iskaza optuženih doktora, kao i navodnu izjavu načelnika pravne službe Hitne pomoći da se radi o dva savesna doktora protiv kojih nikada nije vođen nikakav disciplinski postupak. Kao dopunu svog izveštaja podnela je i konstataciju da sam ja bio pravosnažno osuđen za klevetu tih doktora. Nekadašnji načelnik pravne službe Hitne pomoći, a zatim i državni sekretar Ministarstva pravde, Biljana Pavlović, negirala je pred novinarima Pištaljke da je policija dolazila da istražuje taj slučaj i da ju je neko nešto pitao o tome. Kako je kapetan Vesna Dimitrijević bila zadužena za borbu protiv kriminala u zdravstvu, do nje su sigurno morale doći i dokumentovane prijave koje sam ja podnosio Upravi policije a na kraju i Agenciji za borbu protiv korupcije, za velike malverzacije u Hitnoj pomoći kojima je RFZO bio oštećen za višemilionske sume novca. Samo za prvih devet meseci 2012. dug Hitne pomoći je mimo ugovora sa RFZO-om iznosio 115 miliona dinara. Ovde pre svega ističem tenderske mahinacije i fiktivno zapošljavanje radnika."

Dr Josifovski, međutim, biva 2015. godine optužen da je zloupotrebio službeni položaj, jer su se za vreme njegovog mandata medicinskim tehničarima delile plate po višem koeficijentu nego što im je bio određen Državnom uredbom iz 2001, kao i zbog toga što nije postupio po nalogu Budžetske inspekcije iz 2007.

"Previdelo se da sam ja na mesto direktora došao 2004, da su pre mene Hitnu pomoć vodila dva direktora, i da ja nisam menjao nikakve koeficijente, jer mi to nije bilo sugerisano od nadležnih službi, pravne, kadrovske i finansijske. Takođe je bilo ispušteno iz vida da sam ja bio smenjen 2006. te da nikako nisam mogao da postupam po nalogu Budžetske inspekcije iz 2007. Kulminacija svega je da je Više tužilaštvo i pored toga pokrenulo istražni postupak za to delo, protiv mene i dva direktora koja su me nasledila. Interesantno je pri tome da je iz istrage bio izostavljen sadašnji direktor Hitne pomoći koga Gradska budžetska inspekcija u svom izveštaju iz 2014. smatra odgovornim za isti prekršaj. Tužilaštvo je 2016. obustavilo dalju istragu protiv mene i drugih okrivljenih zbog nedostatka dokaza. Zbog progona koji se protiv mene kao uzbunjivačavodi, tužio sam, uz podršku Pištaljke, po Zakonu o zaštiti uzbunjivača, državu Srbiju i dočekao odbacivanje optužbe od strane Višeg suda u Beogradu."

Naš sagovornik se, međutim, nikada nije pokajao zbog onoga što je učinio i, kako kaže, konsekventne odmazde koju trpi, jer veruje da će pravda na kraju pobediti.

"Moje je da i dalje budem istrajan na putu koji sam izabrao jer verujem da je pravda dostižna. Njena sporost uveliko je dovela do varvarizacije društva, što smatram bolešću protiv koje sam dužan da se borim. Možda je ta borba donkihotska, ali dokle god je nas takvih 'ludaka', bar će i biti nekakve borbe. Kamen sa puta se ne može pomeriti samo mišlju. Ono što radim nije uzaludno, jer to je ostavština za budućnost. Pokolenja dela sude, i ja verujem da će doći vreme kada se ni u Srbiji neće 'ubijati' donosioci loših vesti."