<<Nazad


http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=77937

број 3251, 18.04.2013.

Заштита која то није

Предлог закона о заштити права пацијената представља списак лепих жеља потпуно неприменљивих у нашој стварности. А тога су свесни и предлагачи јер су заборавили да предвиде санкције за све који тај закон крше



Што се тиче Министарства здравља, јавна расправа је готова и  Закон о заштити права пацијената би требало до краја априла да се нађе у скупштинској процедури. То би било то, саслушане су примедбе, понека је усвојена и обећан је још један европски закон који ће нас учинити грађанима света. Ако бисмо ситничарили, требало би поменути да јавна расправа можда и није била тако јавна и доступна баш свима активисти разних удружења пацијената су сазнавали да  је у њиховом граду одржана тек када би представљачи Закона били довољно далеко да више не чују примедбе, а и новинари су углавном тек након расправа од Министарства добијали саопштења да је одржана. 

Али, оно што нам је представљено баш лепо звучи: имаћемо чак 11 права у својству пацијената, осам нових, од којих се истичу право на превентивне мере, на квалитет пружања здравствених услуга, а и на друго стручно мишљење пре него што се донесе одлука о даљем току лечења. Проблем је што ништа од обећаног није применљиво, а сам Закон, према мишљењу Агенције за борбу против корупције, у себи садржи низ одредби са ризиком да доведу до корупције. Рецимо, члан 7, став 1. гласи: Утврђено је право пацијента на доступну здравствену заштиту у складу са здравственим стањем, а у границама материјалних могућности система здравствене заштите. Али није утврђено ко је тај који одређује да ли ће издвојити толико и толико пара за нечију болест, да ли ће за сваког издвојити исто или ће зависити од нечије личне процене. Ограничење у виду здравствене заштите, по мишљењу Агенције, не само да крије ризик од корупције већ је и у супротности са Европском повељом о правима пацијената. Баш као што је у супротности и сачувана одредба о слободном избору лекара која се обавља под принудом (нема оверене књижице иако је грађанин платио све доприносе за здравствено осигурање) , уз услов да се бира  искључиво у државном дому здравља. 

КАЗНЕ


А да би се осигурало да се према пацијентима поступа на адекватан начин, ту је и заштитник њихових права, који ће по новом закону из здравствене установе бити измештен у локалну самоуправу и то под новим именом  саветник за заштиту права пацијената. То значи да буџет није предвидео средства за његово радно место, да ако на локалу нема новца онда нема ни саветника, а и да ће пацијенти имати мало користи од савета јер за саветника није предвиђена никаква казна ако не ради свој посао, баш као што није предвиђена ни за кога ко прекрши права пацијента.  Углавном, добићемо закон по коме ћемо сазнати шта би било лепо да приуштимо пацијентима, када би било могуће и када би надлежни били љубазни сами од себе. 

Марина Мијатовић, директорка невладине организације Правни скенер, истиче да је њена организација највећи број приговора упутила за поступак пред заштитником, и додаје: Највећи проблем у досадашњем раду заштитника је његова несамосталност и зависност у раду, недостатак  обуке и адекватне едукације. Ефекти рада се огледају једино у појединачном решавању проблема кршења права пацијената. Не постоји системско решавање, што значи да се исте грешке понављају. Према Закону о здравственој заштити, евидентирају се и уносе у извештај само приговори који су писани или они које заштитник, на захтев пацијента, забележи. Усмени и они који су добијени телефоном се не евидентирају, као ни поступак заштитника у таквим ситуацијама. На овај начин у извештају, који се подноси директору и Министарству здравља, приказује се мањи број приговора од броја који је реалан у пракси. Према нашим истраживањима, на основу приговора до сада је санкционисано само неколико здравствених радника. Само измештање заштитника неће допринети побољшању заштите  јер је потребно  детаљно уредити све сегменте заштите и усвојити закон који је применљив у пракси. 

Ни правници који се баве здравством, ни лекарска удружења и синдикати, ни удружења пацијената нису задовољни понуђеним решењима из једног основног разлога не ваљају нам системски закони (Закон о здравственој заштити и Закон о здравственом осигурању) и уз њих се права пацијената не могу регулисати једним нижим законом. 

Кровни, системски закони су пуни коруптивних одредби које легализују конфликт интереса и самим тим тешко обесправљују пацијенте. И уместо да ове коруптивне законе мења под хитно, Министарство већ годину дана разглаба и предлаже један хијерархијски нижи секторски закон као решење за заштиту права пацијента. Јасно је да је овакав закон унапред осуђен на неуспех јер не постоје ни кадровски ни финансијски потенцијали да се имплементира. То је провидан покушај да се избегне суштинско мењање коруптивног амбијента у здравству уз прављење илузије да се нешто мења а да све коруптивне спреге и механизми остану нетакнути, каже Драшко Карађиновић из Доктора против корупције. 

Како би све то могло да изгледа у пракси можемо да замислимо и сами, чак и ако нисмо маштовити. Рецимо, имамо право на друго мишљење, али како стоје ствари за прво нам је потребно око четири месеца. У случају озбиљне болести имамо ли времена за још четири или шест месеци, колико ће бити потребно да до њега дођемо? Или, имамо ли право да знамо своју дијагнозу? Наводно имамо, сем уколико доктор не процени да можда и немамо, а нигде није дефинисано на основу чега ће он ту процену вршити. 

СИСТЕМ

Да ће цео закон на крају бити мртво слово на папиру, баш као и стотину других закона које смо донели, став је др Драгана Цветића, председника Синдиката лекара и фармацеута Србије. Ако имате ситуацију као што је наша: гужве, бескрајне листе чекања, недостатак опреме, релативно лоше плаћене људе у здравству, проблеме са лековима и чињеницу да људи не могу да остваре своја права, онда нам ништа не вреди закон.  Право пацијента се штити тако што ће он у оптималном року моћи да оствари медицинску помоћ  на најбољи начин. А то значи да лекар неће као сада прегледати 60 пацијената дневно већ 25, што овим законом није предвиђено.  Када се систем постави како треба, онда он гарантује остварење  права, а закон је ту само да санкционише када се систем нарушава, а код нас нису предвиђене  санкције. Чак и да јесу, не знам како би то помогло, каже др Цветић и даје нам пример за бесмисао са којим ћемо се суочавати.

Рецимо, пацијент изађе из болнице и дође код изабраног лекара по лекове који су му прописани на болничком нивоу. Међутим, лекар не може да их препише јер  Фонд има свој правилник о лековима, који их не предвиђа. Онда пацијента упућује да их купи о свом трошку, што пацијент одбија јер му је преписана адекватна терапија, јер је осигуран и јер има право на најбоље лечење. Пацијент не схвата и има право да не схвата зашто тај лек не може да добије, а лекар је принуђен или да се објашњава са њим или да му препише лек, па кад дође инспекција Фонда, да га плати из свог џепа, каже др Цветић. 

Нови закон неће омогућити ни бољи приступ лечењу, ни лековима, али по свему судећи неће се ни обазирати на време  које здравство бесомучно троши сваком пацијенту. Правни скенер је, по свему судећи неуспешно, предлагао да се законом предвиди одговорност сестре на шалтеру или лекара у случају непоштовања права пацијента на своје време. Право на поштовање пацијентовог времена се највише крши приликом прегледа у примарној заштити. Пацијент је дужан да закаже преглед и да дође у дом здравља у одређено време. Међутим, у пракси се не поштују заказани термини (злоупотреба  хитних случајева јер ни у једном акту није дефинисано који су то хитни случајеви у примарној здравственој заштити). Када је у питању заказивање прегледа у секундарној и терцијарној заштити, листе чекања на операције више су везане за доступност здравствене заштите. Ово право се истиче као најбитније и увек је прво на листи права пацијената.  То се може видети и у Нацрту закона о правима пацијената.

Али, ни декларативно право на доступност здравственој заштити, ни увођење санкција за њихово кршење неће помоћи, сматра др  Цветић  који каже: Шта вреди и да ме казне што неког нисам примио на време, када је листа чекања толика да ја немам где да убацим пацијента. 
Интересантно је напоменути да су током јавне расправе прихваћени извесни предлози за измену Закона, али само споредни најбитније примедбе нису усвојене. Због тога се сви наши саговорници слажу да, уколико овакав Закон буде усвојен, нити ће бити применљив, нити ће права  пацијената бити адекватно заштићена. Једноставно, листа права не значи ништа ако не постоји механизам њихове заштите  и могућност да се санкционише здравствени радник који је повредио одређено право. 

Увод у продају органа

Током јавне расправе о Закону о заштити права пацијената најчешће се полемисало о одредби по којој ће деца од 15. године имати  право на хируршку интервенцију без одобрења родитеља. Дамјан Дамјановић из удружења Плави круг оценио је то скандалозним и упитао представнике Министарства: Занима ме да ли ће неко мом детету да понуди 10.000 евра за бубрег а да ја то не знам, што је увод у продају органа. Међутим, представници Министарства су били неумољиви, уз тврдњу да је то  захтев Уницефа и центара за заштиту деце, који желе што више права за децу преко 15 година.



Сандра Петрушић


 

<<Nazad